БАМБИ
Стигло је пролеће, а са њим је...рођен Бамби, нежно лане које су сви становници шуме пожурили да поздраве и упознају. Веверица, мишић, птичице, зечић Трупко и други кунићи и зечићи - сви су, узбуђени, били код Бамбија и његове маме.
Стигло је јутро, и Бамби се придигао на своје танане ножице, па кренуо да испита сва чудеса шуме, уз помоћ својих пријатеља. Било је много тога да се види и упозна, али је Бамби имао одличног водича - Трупка.
Ево шареног лептира, ено слепог миша у висини, ту су и кртице што копају дугачке тунеле и не воле сунце, и весели кунићи и птице разнобојног перја и кљунова...
После више месеци безбрижног и срећног живота, стигла је зима, па је Бамби опет имао шта да види и научи.
Једног јутра, кад се пробудио, изненадио се колико се шума изменила.
- Пао је снег! - рекла му је мама. Пошавши у шетњу, Бамби опази како му ноге тону у ту чудну белу ствар, хладну, али ипак пријатну.
Дрвеће, жбуње, трава и маховина били су покривени блиставим снегом.
Једног дана Бамбија пробуди силан прасак, који узбуни сву шуму. Са свих страна шумом су одјекивали пуцњи пушака.
- То су ловци! - чуло се одасвуд.
Мама кошута натера Бамбија да бежи колико га ноге носе, и он је трчао, трчао, мислећи при том на своје пријатеље с надом да ће се и они спасти. Већ је чуо причу о лову, о томе како су једног дана дошли људи да својим пушкама поремете мир шуме, и колико су жртава оставили за собом...
Мама кошута, на жалост, није успела да умакне ловцима, а с њом су погинуле и многе друге животиње. Тата, моћни јелен, покушао је да утеши Бамбија, а и сви пријатељи дошли су да поделе тугу с њим. Дошла је и кошутица Фалина са којом се Бамби целог лета играо. Сада је она, заједно са Трупком и другим пријатељима, преузела бригу о Бамбију.
Бамби је знао да се у њих може поуздати.
Опет је дошло пролеће, и Бамби са чуђењем открио да се нешто мења у његовом животу. Фалинино присуство почело је да му значи много више него друштво свих других животиња.
Бамби се заљубио!
И Фалина је показивала своју љубав према Бамбију - нежно га је протрљала њушкицом.
Срећа се вратила у шуму, Бамби и Фалина постали су нераздвојни пријатељи. Једног дана шуму изненада захвати пожар. Требало је бежати, спасавати главу. Ватра се ширила, дим је почео да гуши, и све животиње, међу којима и Бамби и други јелени и кошуте, појурише према реци. Ватра је пламтала све јаче, врелина је постајала неиздржљива, али је Бамби, који је сада већ био порастао, помагао другим, слабијим животињама да се избаве. Пратио их је, једну по једну, док су прелазиле реку. Он ће бити последњи који ће прећи на другу, спасоносну обалу. Не обазирући се на опасност, Бамби је најпре помогао својим малим пријатељима да се домогну друге обале, па се тек онда и сам придружио другим јеленима.
Постао је одрастао и одговоран.
ЛЕПОТИЦА И ЗВЕР
Био једном један трговац и имао четири кћери. Све их је волео, али најмлађа, по имену Лепотица била му је најдража. Једнога дана, потпун осиромашен, кренуо је на пут ради послова, обећавши кћеркама да ће им са пута донети поклоне. Старије сестре тражиле су скупоцене ствари, а Лепотица је желела само један цвет.
Послови су ишли лоше и јадни човек, враћајући се ноћу кући, у снегу изгуби пут. Лутајући тако, изненада се нађе испред неке прекрасно осветљене палате. Човек није знао да у палати живи страшна звер која је некад била лепи принц. Чаробница га је зачарала због његове окрутности, а чаролију је могла да скине само љубав девојке којој ружноћа звери неће сметати.
Дочекавши јутро, трговац крену кући. Пролазећи кроз врт палате, присети се Лепотице и убра једну ружу. Тек што је то учинио, појави се страшна звер и рече трговцу да ће га казнити смрћу. Сав уплашен, трговац стаде молити да га поштеди и да му дозволи да се врати кћерима. Звер је пристала да га пусти уз услов да му, као замену, пошаље једну од кћери која ће пристати да уместо оца прими казну. За пут му даде и скупоцене поклоне.
Кад је стигао кући, очајни отац са зебњом у срцу исприча своју страшну причу. На велику радост старијих сестара, Лепотица се одмах понудила да оде уместо оца. Тако су заједно отишли до палате звери где се отац тешка срца растао од кћери.
Звер је била добра према Лепотици. После три месеца упита је да ли хоће да се уда за њега. Девојка беше тужна, био јој је драг, али није могла, био је много ружан.
У дворцу, у једној соби стајало је чаробно огледало. Једнога дана она у њему виде свог болесног оца и зажели да га обиђе. Тешка срца звер је пусти да оде. Отпутовала је, уз обећање да ће се вратити после осам дана. Време је пролазило и Лепотица, задржавана од оца и сестара, није се вратила на време. Једне ноћи сањала је звер како је на самрти дозива. Пробудила се у страху и одлучила да одмах крене. Уз помоћ чаробног прстена који јој је он дао, Лепотица се зачас поново нашла у палати. Затекла је звер како умире од туге за њом. Тад је схватила да и она њега воли и то му је и рекла. Изговорене речи учиниле су чудо. Звер је нестала и појавио се лепи принц. Љубав су крунисали браком и срећно живели до краја живота.
ЛИСИЦА И РОДА
Лисица је одлучила да се нашали са својом пријатељицом родом. Позвала ју је на ручак и изнела пред њу неку ретку супу у плитком тањиру. Такав ручак се могао само полизати, а рода није могла ни кап да ухвати кљуном. Лисица се претварала да јој је јако жао што се роди није допао ручак, па се гладна вратила кући.
Следећег дана лисица је била родин гост. Задовољна и нестрпљива пожурила је родиној кући, јер је била гладна. Али је тамо са ужасом приметила да је ручак послужен у дубоким ћуповима, са врло тесним грлићем, из којих је рода врло лако јела. Лисица није дохватила ни мрвицу укусног јела и отишла је кући гладна.
А онда је рекла сама себи: Заправо немам право да се жалим. Рода ми је само вратила мило за драго.
(Езоп)
ПИНОКИО
Био једном један дрвосеча по имену Ђепето који није имао деце.
Да се не би осећао усамљено, он је једног дана издељао лутка од дрвета, направио му шешир од мекане средине хлеба и одело од хартије, па му даде име Пинокио... Замислите сада Ђепетово изненађење када је видео да његов лутак говори и хода као прави дечак.
Ђепето је решио да Пинокија лепо васпита. Продао је свој капут да би му купио буквар и послао га у школу као правог дечака.
Али на улици Пинокио зачу циркуску музику, па како му се није ишло у школу- продаде буквар, купи улазницу и пође да гледа представу; из прикрајка су на њега мотрила два неваљала другара, мачак и лисац.
Власник циркуса, гутач пламена, помисли да је Пинокио једна од његових лутака, па га зграби за косу и убаци у своја кола. Али кад му Пинокио кроз сузе исприча шта му се све догодило, гутач ватре, који је, иако страшно изгледа, био доброг срца, ослободи га, и чак му поклони неколико златника, препоручујући му да старом Ђепету купи нов капут.
Мачак и лисац чули су разговор гутача пламена и Пинокија и решили да се домогну златника.
Пришли су Пинокију и испричали му да знају једно чаробно поље на којем, кад се увече посеје златник, преко ноћи из њега израсте дрво од злата.
Простодушни Пинокио послуша двојицу варалица, и чим је пала ноћ пође на означено место да посеје своје златнике, али га на улици сустигоше два разбојника-а то су били мачак и лисац- па му отеше новац и окачише га на дрво.
Срећом, наиђе вила и ослободи га, па га одведе својој кући.
Вила је неговала Пинокија све док се није опоравио, а онда га замоли да јој исприча своје доживљаје.
Пинокио, не желећи да вила дозна као је изневерио Ђепета, стаде да измишља и прича којекакве лажи; али док је говорио, примети да његов нос постаје све дужи. Пинокио схвати да мора бити искрен, па исприча вили целу истину.
Вила га строго укори, а онда га посла кући, јер је знала да је Ђепето веома забринут због њега.
Пинокио обећа вили да ће се одмах вратити кући, али успут срете Луцињола, лењог и непослушног дечака, који га убеди да пође с њим у земљу играчака.
У овој чудесној земљи било је много друге деце која су се забављала најразличитијим играчкама, па су то радили и Пинокио и Луцињоло, али забава је кратко трајала. Свој деци одједном су порасле уши и сви се претворише у магарчиће.
Пинокија-магарчића купио је власник једног циркуса и терао га је да наступа свако вече. Али једног дана Пинокио је пао, и од тада је храмао. Па је газда решио да га се отараси и бацио га у море.
Кад је пао у воду, Пинокио се опет претворио у лутка, али тек што је то схватио-прогута га кит.
Изненађењима још није био крај: у утроби кита Пинокио угледа Ђепета, који је био пао у море из чамца док је тражио Пинокија. Ђепето и Пинокио загрлише се, одлучивши да заједно умру у китовој утроби. Срећом, кит стаде да кија, и тако их избаци из свога трбуха, те се на крају нађоше на обали здрави и читави.
Какво је тек било изненађење кад су схватили да Пинокио више није лутак него прави дечак од крви и меса.
(Енглеска бајка)
ПЕТАР ПАН
Венди је често читала својој браћи о доживљајима Петра Пана, па се није нарочито изненадила када се крај њене постеље појавио тај млади зелени вилењак. Петар Пан је наговорио Венди и њену браћу да полете заједно с њим у пустоловну у земљу маште.
Али у току путовања гусарски Капетан Кука, највећи непријатељ Петра Пана, опази малу дружину и стаде да је гађа из бродовских топова. Венди и њена браћа склонише се на једно острво. Али ту их заробише индијанци, заједно са изгубљеном децом, пријатељима Петра Пана. Да би ослободио своје пријатеље, Петар Пан спасе принцезу Лили, кћер индијанског поглавице, коју је био заробио Капетан Кука.
Тако су Венди и њена браћа почели да живе са изгубљеном децом у тајној кући Петра Пана, али Капетан Кука открио је то њихово скровиште. Да би се осветио Петру Пану, Капетан Кука отео је Венди и однео је на свој брод. Намеравао је да је баци морским псима; али Петар Пан са својим пријатељима притекао је јој у помоћ, па су у чељустима ајкула завршили капетан Кука и његова банда.
Тада се гусарски брод вину у ваздух и Петар Пан њиме одвезе Венди и њену браћу кући; ту их поздрави и отплови у нове пустоловине.
ИВИЦА И МАРИЦА
Дрвосеча и његова жена били су веома сиромашни. Имали су двоје деце, Ивицу и Марицу. Тешко су живели.
Једно вече, док су се уморни враћали са посла кући, изгубили су у шуми децу.
Ивица и Марица нашли су се сами у мраку. Плакали су, не знајући пут. Силно уплашени, преспавали су ноћ под неким стаблом а ујутро су кренули даље.
На пропланку усред шуме наишли су на кућицу начињену од кекса и колачића. Колачи су били мамац. У кући је становала страшна вештица. Она је ухватила Ивицу и Марицу.
Вештица је гурнула Ивицу у кавез, хранећи га да се добро угоји. Намеравала је да га испече и поједе.
Марица је морала да помаже вештици. Мада је била мала, смишљала је како да спасе себе и свог брата.
Када је вештица отворила врата велике пећи да види како пламти ватра, Марица је гурне у пећ.
Вештица је сагорела, њене зле моћи је нестало.
Сестрица ослободи Ивицу из кавеза. Били су спашени. Убрзо су пронашли пут кући.
Чаробни колачићи у Маричиној кецељи претворили су се у суво злато. Била је то награда за њихову храброст.
РУЖНО ПАЧЕ
Једног дана, на сеоском имању излегло се из јаја неколико лепих жутих пачића. Мама патка их је са поносом гледала, чекајући да се из последњег, великог јајета излеже још једно. Колико је њено разочарење било када се појавило велико, незграпно паче, потпуно другачије од осталих. Ох, како је ружно"! уздахнула је патка. Ипак, као и свака мајка, убрзо је заволела своје велико, ружно паче, па га је водила и хранила као и осталу децу. Међутим, то није било довољно. Суседи су се сви редом смејали ружном пачету, ругали су му се, злостављали га и тукли, све док га једног дана, у одсуству патке, нису отерали од куће.
Јадно, уплакано паче бежало је све даље од неваљалаца и од свог дома, гладовало и скривало се. Некако се ипак сналазило, али онда је почео да пада густи бели снег. Ускоро је прекрио поља и шуме, вода се заледила, а хране нигде. Промрзло и гладно паче угледало је пред собом нечији дом.
Једва је нашло снаге да приђе вратима и закуца. Срећом, домаћини су га чули и отворили. Пред њим се указала топла соба, са ватром на огњишту и храном у котлићу.
Пусти то сироче, нека уђе! Рече домаћин својој жени. Нахрани га и утопли, видиш да је сасвим промрзло!
Децо, однесите га у постељу", рече газдарица. "Покријте га и нахраните, можда ће преживети"!
Деца послушаше. Однесоше клонуло и промрзло паче, покрише га и чим је отворило очи, нахранише га топлом кашом.
Паче се брзо опоравило и ту би заувек остало, али га газдарица отера кад је схватила да паче не леже јаја и од њега нема користи. "Пођи даље", рече, "иначе си ружно"!
До краја зиме јадно паче се некако сналазило. Дочекало је да гране сунце и отопи се снег.
А онда је, на плавој воденој површини, угледало предивне беле птице дугих вратова. "Шта бих дао да сам и ја такав, а не ружан тако да ме сви терају"! уздахну.
У том часу пришла му је дивна лабудица. Паче је од стида сагло главу и угледало у води свој лик: дивног белог лабуда!
Током тешке зиме ружно паче беше порасло и претворило се у прекрасну птицу. Окружише га многе, исто тако лепе птице, а најлепша лабудица закликта и даде му знак да пође за њом. Поносни млади лабуд гласно кликну и снажно заплива.
Његовим патњама беше дошао крај.
ПАЛЧИЋ
Једне вечери сиромашни шумар повери се својој жени да ће сутрадан морати да остави њихову седморицу дечака у шуми јер није имао доста новца да их све прехрани.
Палчић, најмлађи и најдовитљивији од седморице браће, чуо је те речи, а сутрадан, идући кроз шуму са оцем и браћом, сваки час је бацао мрвице хлеба да би по том трагу могао да нађе пут до куће. Док су се успињали једном стазом, приметише да им је отац нестао и ухвати их страх, али Палчић их је храбрио, уверен да ће пронаћи пут повратка. Нажалост, птице беху појеле све мрвице које је он бацао. Ипак, у даљини угледаше осветљене прозоре неке куће.
Палчић поведе своју гладну и уплашену браћу према далекој светлости. Тако стигоше до куће, у коју их прими нека добра, али повелика жена. Али тада стиже и господар куће, а то је био зли див, који затвори дечаке у подрум да би их сутра дан појео. Жена припреми вечеру диву, а у вино му помеша прашак за успављивање. И док је див био забављен јелом, малишани успеше да се искраду и побегну. Кад је див схватио да су побегли, обуо је своје чаробне чизме у којима је једним кораком прелазио седам миља и кренуо за њима. Али прашак је почео да делује, и див одједном осети неодољиву поспаност, па леже на земљу и заспа. Онда му Палчић свуче чизме од седам миља, па обувши их сам појури да о свему обавести краљевску стражу. Див је онда заробљен, а краљ награди Палчића и његову браћу кесом дуката.
Тако се они срећно вратише својим родитељима и заувек остадоше с њима.
МАЧАК У ЧИЗМАМА
Био једном један стари млинар и имао три сина. На самрти, он их позва да им остави оно што је имао. Најстаријем сину даде млин, другоме магарца, а најмладем мачка. И тако сироти младић узе мачка и пође у свет.
Убрзо је открио да његов мачак није обичан. Умео је да говори, знао је многе вештине, а носио је чаробне чизме које је украо једним диву.
-Господару, учинићу те богатим. Од сада, кад те неко пита, реци да си Маркиз од Карабаса - рекао је мачак зачуђеном младићу и повео га до једног језера. Знао је да ће туда ускоро да проде краљ са свитом и кћерком и наговорио је господара да уђе у воду и претвара се да се дави.
Убрзо је наишао краљ који је са кћерком и свитом пошао у шетњу. Када су видели младића као се дави, застали су да му притекну у помоћ. Младић је, како га је саветовао мачак, исричао да је он Маркиз од Карабаса и да су му разбојници украли одело. Краљ му је поверовао и дајући му одело, сместио га у кочију заједно са принцезом да наставе шетњу.
Јурећи испред њих, мачак стиже у прекрасан замак чији је господар био један страшан див. Неустрашиви мачак изађе испред страшног господара и кад се овај разбеснео видећи своје чаробне чизме на ногама мачка, лукава животиња му рече да је дошао да му их врати. Див одобровољен, поче с њим да разговара.
Мачак је тада упитао дива да ли је истина да може да се претвори у било коју животињу. Кобајаги чудећи се, рекао је да не верује да може да се претвори у лава. Див се тада грохотом насмејао и претворио у страшног лава.
Мачак је устукнуо пред страшном риком правећи се да је уплашен. Тада лукаво рече диву како је лако бити велики и зачика га да се претвори у миша. Брзоплети див, да би се показао, за трен ока претвори се у малог миша.
Видећи миша како трчи, мачак скочи, зграби га и поједе у једном залогају.
Тако је див заувек нестао, а мачку је остао замак са огромним богатсвом. У том је стигла и краљева кочија и мачак изађе испред замка да прими уважене госте. Поклонио се и пожелео им добродошлицу у замак Маркиза од Карабаса, намигнувши успут зачуђеном младићу.
У међувремену се између младића и принцезе родила љубав и краљ, видевши велико богатство, пристаде да се принцеза уда за Маркиза од Карабаса. А лукави мачак је весело и задовољно живео са својим господарима.
КОКА СА ЗЛАТНИМ ЈАЈИМА
Милица је била добра али сиромашна девојчица. Пошто је била тако добра, једног дана чаробњак јој поклони лепу белу кокошку.
Сутрадан Милица је отишла у кокошињац да види да ли је бела кока снела јаје за доручак, али...
Али кока није снела обично, већ златно јаје. Јаје од чистог злата! Пресрећна, Милица је отрчала до своје маме да јој покаже јаје па су њих две заједно пошле код драгуљара да му га продају.
Од добијеног новца њих две су најзад могле да купе пуно тога што им је требало: храну, хаљине и друге ствари. Међутим чим се обогатила, Милица је постала непријатна девојчица, па је једном чак из куће избацила дечака који јој је тражио комад хлеба.
Дан после тог ружног поступка, Милица је као и свако јутро отишла до коке да узме ново златно јаје. Али овог пута, уместо златног јајета, Милица је нашла неколико слупаних јаја.
-Клококо, клококо! -кокодакала је кока.
-Шта ти мени клококо, даћу ја теби клококо, неваљала коко!
Девојчица је узела метлу да бије кокошку. Јадна кока се грдно уплашила а ништа није разумела.
Сутрадан се поново појавио чаробњак и рекао девојчици: "Није твоја кока крива зато што не полаже златна јаја. Ти си се ружно понела па сам те ја казнио. Док опет не будеш добра, неће бити златних јаја"!
Милица се одмах покајала и сва постиђена је схватила да и кад је нама добро треба да мислимо на оне којима је тешко. Изашла је из куће да потражи дечака коме није хтела да да комад хлеба. Кад га је пронашла позвала га је на ручак.
После тога кока је наставила да полаже златна јаја а девојчица их је делила сиромашној деци из околине.
МАЛА СИРЕНА
У дубини океана у прекрасној палати боравио је краљ свих мора. Имао је пуно кћери, али најмлађа, Мала Сирена била му је најмилија. И поред свих лепота морских дубина, Мала Сирена је одлазила на површину мора. Дивила се плаветнилу неба, сјају сунца, бојама дрвећа и била несрећна у свом свету. Мучила је чежња за животом на копну. Узалуд су је отац и сестре наговарали да одустане од те жеље говорећи јој као је суров и окрутан свет на копну.
Једне ноћи, кришом се попела на површину. Море је било бурно, а велики таласи су се обрушавали на велики једрењак који је тонуо. Привучена таласима, Мала Сирена угледа младића који се давио. Без размишљања је допливала до онесвешћеног младића и извукла га на обалу. Гледала је његово прекрасно лице и чула откуцаје његовог срца. Чаролију је прекинуо неки глас и иза стене се појавила једна лепа девојка. Сирена је, непримећена, брзо клизнула у воду.
Дани су пролазили, а Мала Сирена је стално мислила на лепог младића. Очајна, потражила је савет од зле чаробнице-морске вештице. Молила је да је ослободи сјајног репа и, како год болно то било, подари људске ноге. Чаробница је, за узврат, тражила од Мале Сирене њен прекрасан глас и дивно певање. Сирена је одмах пристала. Остала је без гласа, нема, али се претворила у прекрасну девојку. Сада је могла да живи на земљи. Њен глас и певање, морска вештица је затворила у шкољку и однела је у морске дубине.
У краљевини је објављено да принц треба да се жени и Мала Сирена, која је у принцу препознала вољеног младића, горко је плакала исплакавши све сузе. У ноћи, на свечаности у краљевим вртовима, дуго је плесала иако је сваки корак наносио велики бол. Ујутро, пред венчање, поворка је пролазила поред младог пара. И Мала Сирена је била у поворци. Нема, застала је испред младог краљевића и он као да је за трен осетио бол који је носила у срцу. Али из немих усана нису могле да изађу речи. Малој Сирени преостало је само да потражи судбину у морским дубинама.
У тренутку кад је дотакла морске таласе, шкољка се отворила и чаролије морске вештице је нестало. Од тада, у тамним ноћима, морнари уз шум таласа често могу да чују тужно певање Мале Сирене.
ТРИ ПРАСЕТА
Била једном три прасета. Два прасета су била весели другари, који су волели песму и игру. Треће им је често говорило: "Боље би било да сазидате неку кућицу у којој бисте били сигурни од љутог вука, уместо што се играте по цео дан". И оно је сазидало за себе лепу камену кућицу. Прво прасе је тада рекло: "Па добро", и направило кућицу од сламе. Али, вук је дошао и почео да дува и напослетку одувао целу кућицу. Тада је прво прасе отрчало, што је брже могло, другом брату, који је саградио кућицу од дрвета. Међутим вук је стигао за њим и опет почео да дува што је могао јаче. Одувао је, разуме се, опет целу кућицу.
Два прасета су онда отрчала кући трећег брата. "Пусти нас унутра! Вук нам је одувао кућице и сад нам је за петама", закукала су браћа. Брат их је увео у кућу, а убрзо се појавио и вук. "Пусти ме унутра", викнуо је, "иначе ћу и твоју кућицу одувати". "Покушај само! "одговорило му је прасе. И вук је дувао и дувао, али кућица није пала. Онда се попео на кров и покушао да уђе у кућу кроз димњак. Али треће прасе га је чуло и запалило велику ватру на огњишту. Вук је пропао кроз димњак право у ватру и изгорео.
(Енглеска бајка)
СНЕЖАНА И СЕДАМ ПАТУЉАКА
Била једном једна љупка девојка, по имену Снежана. Њена мати је умрла, а отац јој се по други пут ожeнио једном лепом, али сујетном женом, која је уствари била вештица.
Она је себе сматрала најлепшом женом на свету и имала је чаробно огледало, кoјe јој је увек све говорило. Једног дана запита она огледало као и обично: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ми ко је најлепши на свету?" Али огледало је разљути одговоривши;" Снежана је најлепша!"
Девојка је заиста била права лепотица. Маћеха је била ужасно љубоморна, па нареди једном од својих ловаца да одведе Снежану у шуму и тамо је убије. Ловац поведе Снешану, али ниjе могао да је убије и остави је тамо. Успут он закла једну свињу, извади јој срце и однесе га господарици, као доказ да је убио девојку. Тако је маћеха једно време била задовољна.
У међувремену Снежана је лутајући кроз шуму, стигла до кућице у којој је живело седам патуљака. Човечуљци су се сажалили на њу и задржали је да живи код њих. Она им је кувала, чистила кућу и сви су били срећни. Али једног дана упита маћеха опет своје огледало: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ко је најлепши на свету?" Кад је чула да је Снежана најлепша, просто је побеснела. Огледало јој је такође рекло да Снежана живи у шуми, у кућици код седам патуљака. Она се преруши у стару просјакињу и напуни једну корпу јабукама. Одозго је ставила једну отровну јабуку. Упутила се кућици патуљака. Они су сви били на послу, у руднику дијаманата. Пре него што су отишли, упозорили су Снежану да не разговара са непознатима. Али стара просјакиња је изгледала тако пријатељски и дала јој је тако лепу јабуку, па је она заборавила на упозорење. Залогај отровне јабуке заглавио јој се у грлу и она паде на земљу као мртва. Кад су се патуљци увече вратили, нашли су је како лежи на земљи и поред свег труда нису успели да је поврате. Сви су плакали, а један рече: "Она је и сувише лепа да бисмо је закопали. Хајде да јој направимо стаклени сандук, тако ће мо моћи још неко време да је гледамо!" И тако су је ставили у стаклени сандук. Прекрили су га цвећем и стајали на стражи поред ње.
У то време је кроз шуму пролазио принц. Чим је угледао лепу девојку у сандуку,одмах се заљуби у њу. Патуљци му испричаше ста се догодило и он се, тужан саже и пољуби је. Тог тренутка примети да она трепће. "Она је жива!", узвикну он и подиже је, а комад јабуке излете из грла. Истог часа она отвори очи. Принц је упита да ли би хтела да се уда за њега, а она, пресрећна одмах пристаде. Патуљци су их испратили до палате, где су се одмах венчали. Кад је маћеха то сазнала, била је толико љута да је пала на месту мртва.
(Браћа Грим)
ЗЛАТОКОСА И ТРИ МЕДВЕДА
Била једном три медведа. Један велики медвед, један средњи и један мали медвед. Живели су у слаткој кући на крају шуме и имали један мали кревет, један средњи и један врло велики кревет; једну малу столицу, једну обичну и једну огромну столицу; један тањирић, један тањир и једну тањирчину.
Свако јутро спремали су огроман лонац каше и из њега пунили тањирић, тањир и тањирчину, док им се каша хладла, ишли би у шетњу.
Једног јутра пролазила је кроз шуму девојчица Златокоса, па је угледала кућицу и ушла у њу. Јасно је да то није била лепо васпитана девојчица, иначе не би никад ушла без позива у туђу кућу. Видела је три тањира каше и хтела да је проба. Али јој је каша из великг тањира била преслана, из средњег преслатка, а само је каша у малом тањиру била укусна. И сву ју је појела. Затим је пробала све три столице, али кад је села на малу столицу, она се сломила. Попела се уз степенице и тамо нашла три кревета. Пробала је велики и средњи кревет, а кад је легла на мали, заспала је.
Медведи су се вратили кући."Неко је јео из мог тањира!" мумлао је велики медвед. "Неко је пробао моју кашу!", мумлао је средњи медвед. "А неко је сву моју кашу појео!", пиштао је мали медвед. Онда су приметили да је неко седео на њиховим столицама, а мали медвед се развикао: "Неко је сломио моју столицу!" Пошли су да погледају има ли кога у кући и најзад су отишли и горе у спаваћу собу."Неко је спавао у мом кревету", рекао је средњи медвед. "У мом кревету је неко спавао и још увек је у њему!" цикао је мали медвед. Златокоса се у том часу пробудила и тако престрашила да је искочила право кроз прозор и одјурила.
Три медведа је никада више нису видела.
(Енглеска бајка)
ВЕВЕРИЦА И ПЧЕЛА
Нека пчела је била много жедна. Слете на поток да се напије воде. Стаде на један камен и поче : срк, срк, срк! Али,беше се много нагнула, па се оклизну и паде у воду.
-Јао, јао помозите! -звала је пчелица.
Опази то једна веверица на дрвету па одломи гранчицу и пружи је пчелици:
Хеј, пчелице, држи се! - повика веверица.
Пчелица полако, полако попе се на гранчицу и осуши крила. Затим се лепо захвали и одлете.
Други пут је неки ловац пролазио кроз шуму. Угледао је веверицу на дрвету и нанишанио пушком да је убије. Веверица се уплашила.
Али је то видела она пчела која је ту скупљала мед на једном цвету. Брзо је слетела ловцу на руку, па на нос: зуу, зуу!
-Јој! - уплаши се ловац да га пчела не уједе и баци пушку. А веверица хоп, хоп, хоп и побеже.
Тако су веверица и пчела постале пријатељице.
(По народној басни)
ШЕХЕРЕЗАДА
У једној земљи Далеког истока живео је некад један краљ, који је сваке ноћи узимао нову жену и следећег јутра наређивао да је погубе.
После неког времена људи су постали смртно уплашени, јер је долазио ред и на њихове кћери да по једну ноћ буду краљице. Тада кћер краљевог саветника, која је била мудра као и њен отац, замоли оца: "Дозволи да постанем краљева жена и да поведем са собом своју сестру као пратиљу."
Њен отац је био запањен овом молбом , али је знао да је његова кћере толико мудра да би могла учинити и крај том страшном краљевом понашању.
И тако се његова кћер Шехерзада венчала са краљем. После вечере Шехерзада се обрати краљу: "желела бих да се опростим са својом сестром и последњи пут јој пожелим лаку ноћ. "Краљ се са тим сложи и дозволи њеној сестри да уђе. Кад је села она замоли Шехерзаду: "Драга сестро, испричај ми последњи пут једну од твојих прелепих прича. "Шехерзада поче да прича једну причу, а када је заврши, краљ је био тако усхићен, да је хтео да чује још једну и она му обећа да ће му следеће вечери испричати нову причу. Краљу су се њене приче толико допале да јој је поштедео живот.
Тако су провели хиљаду и једну ноћ, за које време краљ заволео Шехерзаду, а она му је подарила троје деце. Приче су престале, али краљ је није погубио. Она је остала краљица своје земље и сви су били срећни.
(1001 ноћ)
ЛИСИЦА И ГАВРАН
Гавран је негде украо комад сира и, с њим у кљуну, слетео на једну високу грану. Лисица, која је случајно наишла туда, одлучила је да му узме тај комад сира. Зато је рекла гаврану: "Какве дивне сјајне очи имаш, а тек како ти је прекрасан врат... Штета што тако лепа птица мора увек да ћути, јер не уме да пева".
Гавран, који је овим речима био необично поласкан, хтеде да покаже лисици да уме и да пева. Отворио је кљун и гракнуо,а сир му је испао из кљуна и пао право пред лисицу.
Лукава лија, зграбивши сир, поче слатко да се смеје:"Ха, ха, ха, ти можда имаш гласа, али памети свакако немаш".
(Езоп)
ПРИНЦЕЗА НА ЗРНУ ГРАШКА
Био једном један принц, који је хтео да се ожени правом принцезом. Ишао је свуда по свету и срео многе принцезе, али увек се нашло нешто, што је указивало на то да ипак нису праве принцезе. Тужан, вратио се кући.
Једне ноћи, док је напољу беснела олуја, неко је залупао на дворску капију. На улазу је стајала млада девојка, мокра као миш, сва блатњава и прљава. Али она рече да је права принцеза. "Можда је истина, а можда и није", помислила је краљица и наредила да се брзо спреми постеља за девојку.
Преко двадесет душека ставила је двадесет перина, а испод свега тога, три сува зрна грашка. Да би легла, девојка се морала лествицама попети на постељу и тако је провела ноћ.
Следећег јутра упита је краљица како је спавала. "Страшно", одговори јој девојка. "Нешто тврдо се налазило у мојој постељи и ужасно ме жуљало. Сасвим сам сломљена. Целе ноћи нисам ока склопила. "Сада је краљица била уверена да су нашли праву принцезу, јер нико други не би ни осетио три зрна грашка, скривена испод свих тих душека и перина.
Врло задовољна, краљица је саопштила сину добру вест и он запроси принцезу. Од тада су живели заједно дуго и срећно.
(Андерсен)
ТРНОВА РУЖИЦА
После низа година испунила се животна жеља једног краља и краљице и добили су кћер. Позвали су на крштење све, па и седам вила, које су живеле у земљи. Био је обичај да виле пожеле новорођенчету све врлине и најлепше особине. У ствари, била је још једна вила, али она је била тако стара, да су је сви заборавили. Кад је видела да није позвана, вила се наљути и оде у двор пуна срџбе. Шест вила већ је било изразило своје жеље, када се стара вила појави и викну: "Она ће се убости на вретено и умрети! "Сви су били запрепашћени, али седма вила иступи и рече: "Ја не могу ову жељу да поништим, али моја жеља је да она не умре, него да спава сто година, док не дође принц који ће је пробудити из сна!"
Краљ је хтео да спречи да се ова жеља икад оствари, па је наредио да се све преслице и вретена у земљи спале.
Принцеза је израсла у лепу, паметну и пријатну девојку. Али једног дана, пресели се двор у летњу палату. Принцеза тамо није још никад била, па оде из собе у собу да све прегледа. Најзад је стигла до једне собице у кули, а тамо је седела стара вила, прерушена у сељанку и прела. Принцеза то још никад није видела, па упита: "Шта то радите?? Могу ли да покушам?" Старица јој даде вретено, принцеза убоде прст и паде на под. Стара вила ишчезе, смејући се, али седма вила прискочи. Она однесе принцезу у њен кревет и зачара цео двор. "Све што живи међу овим зидовима нека спава, све док се принцеза не пробуди!" Истог тренутка сви су утонули у сан, тамо где су се затекли. Вила учини да дворац обрасте шибљем и трњем.
Сто година касније путовао је један принц кроз земљу. Видео је торњеве палате, који су се уздизали изнад дивље шуме, па упита коме припада тај дворац. "То је зачарани двор", рекли су му људи. "У доба наших предака био је то двор једног краља, али сад не може нико да продре кроз то трње. "Принц је хтео да покуша јер је осећао како га нешто чудно привлачи. Он пође кроз шуму и изгледало је као да се све пред њим склања у страну, али трње је задржавало све оне који су покушавали да га прате. Брзо је стигао до палате. Све је било потпуно зарасло у жбуње, а он је помислио да су стражари мртви. Међутим, кад их је дотакао, видео је да спавају. Прошао је кроз дворски врт и дворане и свуд је наилазио на људе који спавају. Коначно је стигао до собе у којој је на кревету лежала принцеза, лепа као слика. Заљуби се одмах у њу и пољуби је. Она се пробуди и рече: "Најзад си дошао. Сањала сам те. "Тог тренутка сви су се у двору пробудили. Шума и трње је ишчезло и није дуго потрајало а принц и принцеза су славили венчање.
АЛИСА У ЗЕМЉИ ЧУДА
Алиса је радо шетала по пољима и завиривала у сваки могући кутак. Тако је једном села испод дрвета. Опазила је неког чудног зеца који је гледао нервозно у сат и некуд журио.
"Куда то журите, господине?" упитала га је девојчица. Зец није одговрио, само је брзо нестао у једној рупи. Алиса је кренула за њим и ...осетила је да некуд пропада. Дуго је тако падала, све док на крају није стигла до дна. Није била повређена, па је покушала да се усправи и опазила је нека веома мала врата. "Па ја кроз њих не могу да прођем!" узвикнула је.
"Зашто су тако мала?"
"Попиј мало ове чаробне течности", рече јој неки миш, "па ћеш и сама постати мала!"
Алиса га послуша и нагло се смањи. Без муке прође кроз враташца и нађе се у прекрасном али необичном врту: биљке и печурке имале су врата и прозорчиће. Ту је некакав чудак са шеширом припремао гозбу са чајем. Био је окружен необичним друштвом. И зец је, наравно, био стигао.
"Шта то славите?" упита их Алиса. "Наш је рођендан!" одговорише они.
Онда друштво пређе у врт ружа. Једна од них је била бела и уплакана, па Алиса приђе и поче да је боји у црвено. Наиђоше силни гости, а међу њима и много карата за игру. Карте су, као војници, били пратња херц-краљице. Кад је херц-краљица опазила шта Алиса ради, страховито се наљутила и викнула својим стражарима, картама:
"Ухватите је! Ухватите је!"
Стража полете ка Алиси, а ова, престрашена да ће је шчепати, стаде бежати што је брже могла. За њом се диже ужасна прашина и галама.
Бежећи тако наиђе на она вратанца, прође испод њих, испи мало течности и поново постаде велика. Онда се узвера уз онај отвор и врати у подножје дрвета под којим је седела пре него је задремала. Тамо је још увек била њена мачкица, а са њом још неколико животиња које су је чудно гледале.
ПЕПЕЉУГА
Била једном једна љупка девојка, која је живела са својим трима ружним полусестрама. Она је морала целу кућу сама да спрема и да их служи дан и ноћ. Иако је била награђивана само ружним речима, остала је верна. Спавала је у кухињи, поред ватре, носила је само дроњке. Једнога дана стигао је глас да се све девојке у земљи позивају на велики бал, који ће бити одржан у краљевом двору. Тада ће принц изабрати једну девојку себи за жену.
Сестре су биле усхићене и спремале су нове хаљине. Сатима су стајале пред огледалом, улепшавајући се и најзад су биле спремне за полазак. "Пепељуго", викнуле су јој пред полазак,"ми идемо на бал, а ти пожури да завршиш сав посао, пре него што пођеш на спавање!" И Пепељуга би радо пошла на бал, али није имала шта да обуче, а три сестре нису хтеле ништа да јој поклоне. Тако је она са сузама у очима наставила да послује по кући. "Радо бих и ја пошла на бал!", мислила је тужно. Али јој у том часу један глас рече: "Ићи ћеш дете моје." Пред њом је стајала драга старица. "Ја сам вила, твоја кума", рече она и замахну својим чаробним штапићем. Одједном се Пепељуга нашла одевена у предивну хаљину. У коси јој је блистало драго камење, а на ногама стаклене папучице. Занемела је од изненађења. Онда њена кума донесе тикву и претвори је у величанствену кочију. Један миш и шест пацова су постали кочијаш и шест белих коња."Пођи сада!" рече она, "али немој заборавити да се мораш вратити кући пре поноћи, јер тада престаје чаролија."
Пепељуга је уживала на балу. Принц није хтео ни са једном другом да игра, а нису је ни зле сестре препознале. Поноћ је пребрзо дошла и Пепељуга је истрчала из балске дворане. Још док је трчала низ степенице, њена дивна одећа почела је да се претвара у рите. Принц је трчао за њом. "Немој бежати! Где си?" викао је. Али је нашао само једну стаклену папучицу. Од те ноћи принц више није имао мира. Желео је по сваку цену да пронађе лепу девојку. Наредио је да све девојке у земљи пробају стаклену папучицу, надајући се да ће тако пронаћи њену власницу.
Стигли су и до ружних сестара. Али као што се могло и очекивати, њихове ноге су биле превелике, иако је једна од њих штавише одсекла палац. Нико се није сетио да пита за Пепељугу. Али принц ју је угледао, па иако је била у дроњцима и прљава, наредио је да и она проба папучицу. Папучица јој је савршено пристајала и принц, срећан што је најзад нашао своју лепотицу, одмах је запросио. Одушевљена Пепељуга пристаде и крену с њим на двор.
(Грим)
ЦРВЕНКАПА
Била једном једна девојчица, љупка и мила како се само замислити може. Звали су је Црвенкапа јер је стално носила црвену капицу коју јој је исплела бака.
Црвенкапа је с родитељима живела у кућици поред велике шуме, а на другом крају, у малој кући становала је Црвенкапина бака.
Једног дана мајка је послала Црвенкапу да однесе ручак баки која је била болесна. Упозорила је да пожури и не скреће с пута. Црвенкапа се није плашила и успут је застала да набере баки мало цвећа. Није приметила да иза двета вребају два велика ока. Био је то страшни вук. Пришао је Црвенкапи и упитао:
-Шта радиш девојчице?
-Берем цвеће за болесну баку-одговорила је Црвенкапа.
-Као ћеш да уђеш ако је бака болесна? Упита лукави вук.
-Покуцаћу три пута-рече Црвенкапа, не слутећи ништа.
Вук је поздрави и најкраћим путем одјури до бакине куће. Када је стигао, вук је покуцао три пута и када је бака питала ко је, промењеним гласом одговорио:
-То сам ја, Црвенкапа.
Бака је устала и отворила врата.
Вук је одмах скочио и прогутао баку. Обукао је њену спаваћицу, ставио капицу и наочаре и легао у кревет.
Тако је прерушен чекао Црвенкапу и мислио како га она сигурно неће препознати.
Када је Црвенкапа стигла до бакине куће и покуцала три пута, вук је, имитирајући бакин глас, позвао да уђе. Црвенкапу је изненадио бакин изглед па је упита:
-Бако, бако, зашто имаш тако дуге руке?
-Да те боље загрлим, дете моје.
-Зашто су ти тако велике очи?
-Да те боље видим.
-Зашто су ти тако велике уши?
-Да те боље чујем, злато моје.
-Бако, бако, зашто имаш тако велике зубе?
-Да те лакше поједем -зарежао је вук и прогутао Црвенкапу.
Шумске животиње које су биле Црвенкапини пријатељи обавестиле су дрвосечу о томе шта се догодоло. Дрвосеча се одмах упутио бакиној кући и када је ушао, затекао је вука како спава. Замахнуо је секиром и из стомака изађоше бака и Црвенкапа, живе и здраве.
Тако је завршио страшни вук, а бака, Црвенкапа и дрвосеча су слатко појели ручак који је Црвенкапина мама спремила.
ЦАРЕВЕ УШИ
Постојао је некада један цар по имену Тројан, а имао је уши као коза. Свакога јутра, кад би га берберин бријао, цар би га питао да ли има на њему нечега чуднога. Сваки берберин би рекао да види на цару козије уши и сваког таквог берберин цар би наређивао да одмах погубе. Ускоро је у целом царству остао свега један берберин-берберин мајстор. Но, на срећу овог берберина мајстора, он се изненада истински разболи и уместо њега у двор пође његов ученик.
Уосталом, као и свим берберима, тако и њему цар постави питање да ли примећује нешто чудно на њему. Берберин је одмах одговорио да не види ништа чудно. Цару се свидео тај одговор, па је захтевао да га сваког дана брије само тај младић, а плаћао га је дванаест златника сваки пут.
Међутим, берберин мајстор је приметио да је његов ученик узнемирен, јер је и он приметио код цара козије уши, па је жарко желео да с неким подели ту тајну. "Немој мени казивати твоје тајне," саветова га мајстор берберин,"но отиђи ван града, ископај рупу у земљи и шапни тајну у рупу."
Дечак радосно прихвати овај савет и одмах се осећао много боље. Неколико недеља касније из рупе, у коју је ученик шапнуо своју тајну, израсте дрво, а чобани, докони, одсекоше гране за фруле. Али гле невоље, фруле су свирале само једну свирку, која је гласила: "У цара Тројана козије уши!" Ускоро и цар сазнаде за ту свирку, па посла по дечака и овај мораде да му призна. Цар поведе дечака са собом до изниклог дрвета, па сам направи фрулу од стабљике. Кад је засвирао, лепо су се чуле речи: " У цара Тројана козије уши ". Цар је тек тада схватио да је земља одала његову тајну, па је поштедео дечака, премда му никада више није дозволио да га брије.
ПРИЧА О ЏУНГЛИ
У време док је џунгла још била тиха и тајанствена, женка пантера по имену Багира често се дуго шетала прашумом. Једног јутра, за време шетње, Багира зачу дечији плач који је долазио са обале реке. Опрезно се приближила обали и....
-Па то је дечак! -узвикну изненађено.
Багира одлучи да дечака однесе вучици која је имала младунче. Хранила га је и бринула се о њему као да је њено.
Одушевљени што имају још једног члана породице, назваше га Могли.
Могли је сретно растао у џунгли и са свима се спријатељио а научио је и језик животиња.
Али џунгла је за Моглија крила многе опасности. Његове пријатеље је највише плашило присуство страшног тигра Шир Кана који је мрзео људе. Зато одлучише да Моглија од тада непрестано чува и штити медвед Балу.
Могли и Балу су проводили много времена заједно, играјући се у џунгли. Али медвед је стално осећао присуство тигра који је вребао у близини, и упозоравао је дечака да се нипошто не удаљава од њега.
Могли је био веома несташан и једног дана када је Балу заспао, зашао је сам дубље у прашуму. А Шир Кан је само то и чекао...На срећу, верни Балу стигао је на време да спасе дечака. Две животиње су се супроставиле једна другој у суровој борби. Управо тада поче страшно невреме. Гром удари у једно дрво и изазва пожар.
Да би помогао свом пријатељу Балуу, којег је тигар скоро победио, Могли запали неколико сувих грана и поче да тера тигра. Разјарена звер која се плашила ватре побеже у џунглу.
Медвед је схватио да више није могао да штити дечака. Следећег дана Балу одлучи да одведе дечака у једно село. Он је испрва био уплашен али убрзо се спријатељио са једном девојчицом и она га поведе ка колибама у селу.
За Моглија започе нови живот, али никад није заборавио своје пријатеље из џунгле који су му некад много помогли.
СО И СУНЂЕР
Магарац носио врећу соли. Кад је прелазио преко реке, оклизнуо се и пао у воду. Чим је устао и пошао осети да му је терет много лакши.
-Баш је добро, -рече магарац -увек ћу тако радити.
После неког времена магарац је опет прелазио преко реке. На леђима је носио велики нарамак сунђера. Он је помислио да опет олакша терет, па опет леже у воду. Али, кад устаде, тешком муком изађе на обалу.
(Лав Толстој)
РЂАВА ШАЛА
Било једно чобанче. Оно је мислило да сме лагати у шали, па стане једном викати: "Вуци! Вуци! Помагајте, људи!"
Кад су му други чобани дотрчали у помоћ, оно им се смејало како их је преварило.
Једанпут заиста дођу вуци, а оно опет стаде викати: "Вуци! Вуци! Помагајте, људи!"
Али му сад чобани нису дошли у помоћ јер су мислили да их опет вара. Вуци му нападну овце и многе покољу.
Ко једанпут слаже други пут му се не верује.
(Народна прича)
ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО
Пре много, много година живeо је цар који је изнад свега волео нову одећу. Сав свој новац он је трошио на то да се што се лепше обуче. Није бринуо за своје војнике, није марио за позориште, ни за лов, желео је само да пред људима носи стално нова одела. За сваки сат у току дана имао је ново одело. И као што се за владара обично каже да је на већању, тако се о њему говорило:
„Цар је у соби за облачење.“
У великом граду у коме је живео овај цар било је веома весело. Свакога дана долазило је много странаца. Једнога дана дођоше и две варалице које за себе рекоше да су ткачи и да могу изаткати тканину каква се само замислити може. Сем необичних боја и шара ова је тканина имала необичну особину – одело од ње начињено невидљиво је за сваког ко није способан за своју службу или је неопростиво глуп.
„О, то је одиста лепо одело!“, помисли цар, „ако га будем на себи имао, могао бих се уверити који људи у мом царству нису погодни за место које заузимају. А моћи ћу и разликовати паметне од глупих. Та ми се тканина мора одмах изаткати!“
И даде цар тој двојици варалица унапред много новца, с тим да одмах почну с радом.
Варалице одмах поставише два празна разбоја и почеше тобоже да раде. До касно у ноћ су тако ткали на празним разбојима и све тражили да им доносе најфинију свилу и најчистије злато, и све су то трпали у своју торбу.
„Баш бих желео да видим како напредује посао“, помислио је цар. Али му је било мало нелагодно на помисао да човек глуп или неспособан за своје звање неће моћи да види ту чудесну тканину. Био је уверен да се он за себе нема шта прибојавати, али ипак је одлучио да прво пошаље неког другог да види како ствари стоје. Читав град је већ знао какву ће чудотворну моћ имати та тканина и сви су нестрпљиво очекивали ко ће се од њихових суседа показати као глуп а ко недостојан свог положаја.
„Послаћу ја ткачима свог старог и поштеног министра“, одлучио је цар, „он ће најбоље да извади како иде са ткањем. Он је паметан и нико боље од њега не обавља своје дужности!“
И стари, честити министар уђе у одају где су оне две варалице ткале на празним разбојима.
„Боже драги!“, помисли стари министар и разгорачи очи. „Па ја ништа не видим!“ Али ништа не рече гласно.
Преваранти га замолише да приђе ближе, па га упиташе да ли му се свиђа шара и да ли су лепе боје. Они су показивали на празан разбој, а јадни стари министар, ма колико буљио очи, ништа није могао да види, јер ничега није ни било.
„Господе боже!“, помисли министар. „Да ја нисам глуп? Никада то нисам помислио. Али то нико не сме сазнати! Зар ја нисам дорастао за свој позив? Не, не, не смем им рећи да не видим тканину!“
„Па ви ништа не кажете!“, рече један од ткача.
„О, тканина је савршена, прекрасна! Шаре су изврсне, боје су дивне!“, одговори стари министар гледајући у разбој кроз своје наочаре. „Да, да, рећи ћу цару да ми се тканина изванредно допада!“
„Веома нам је мило!“, рекоше ткачи у глас и почеше набрајати боје и врсте шара своје тканине. Стари министар је пажљиво слушао како би то све могао поновити кад се врати у двор. Тако је и учинио. После овога варалице затражише још више новаца, још више свиле и још више злата. Рекли су да им то треба за ткање, а све су трпали у своје џепове. Ништа од свега тога није узето за ткање и они су и даље ткали, на празним разбојима. Мало затим цар посла још једног поштованог службеника да види како иде са ткањем и када ће тканина бити готова. Али и са тим службеником се догодило оно исто што и са министром. Он је гледао и гледао, али није видео ништа друго до празан разбој.
„Зар није дивна тканина?“, упиташе га варалице показујући му и објашњавајући непостојеће шаре.
„Глуп нисам“, помисли човек. „Значи да нисам дорастао за свој високи положај? Види, молим те! Ипак, не могу дозволити да други то примете!“ И човек поче да хвали тканину коју није видео и да уверава ткаче колико му се свиђају њихове прекрасне боје и предивне шаре.
„Да, да, то је заиста прекрасно!“, рекао је цару када се вратио у двор. Читав град је сада причао само о тој прекрасној тканини. Сада је и цар хтео да види ту тканину док је још на разбоју. У пратњи читаве свите, међу којима су била и она два стара службеника који су већ били тамо, цар је дошао оној двојици варалица и затекао их како из све снаге ткају, али ткају без потке и основе.
„Чаробно! Зар не?“, рекоше она два уважена службеника.
„Изволите, ваше величанство, погледајте какве су дивне шаре, какве дивне боје!“ и показаше на празне разбоје, јер су веровали да сви други виде ту тканину.
„Шта је ово?!“ помисли цар. „Ја ништа не видим! Па то је страшно! Та, ваљда нисам глуп? Или не заслужујем да будем цар? Па то би било најстрашније што би ме могло задесити!“
Није хтео да призна да ништа не види, па је тобоже задовољно клатио главом и, гледајући у празан разбој, понављао:
„О, баш је, баш је лепо! Одајем вам највише признање!“
Сви чланови цареве свите гледали су и гледали, али ни они ништа нису видели, но сви су говорили као и цар:
„Да, заиста је, заиста лепо!“
Почеше саветовати цару да се одмах на првој поворци која ће се ускоро одржати појави у одећи од те дивне тканине. Сви су били усхићени, од уста до уста је ишло: „Дивно! Чудесно! Величанствено!“ Обојицу варалица цар је одликовао орденом витешког крста и доделио им титулу ткачког витеза.
Целу ноћ уочи свечане поворке, преваранти нису спавали него су шили поред шеснаест и више упаљених свећа. Сви су могли да виде како се тобоже журе да заврше цареву одело. Скидали су са разбоја непостојећу тканину, у ваздуху су је, тобоже, секли великим маказама, шили су је иглама без конца и најзад су рекли:
„Ево, одело је готово!“
Цар приђе у пратњи својих најотменијих дворана, а варалице подигоше руке као да нешто држе и рекоше:
„Ево панталона! Ево капут! А ово је плашт! Све је лако као паучина! Човек би могао помислити да на телу нема ништа, али у томе и јесте права вредност овог одела!“
„Јесте!“ Заиста!“ потврдише сви дворани иако ништа нису видели.
„Хоћете ли сада, Ваше Величанство, бити тако љубазни да скинете своје старо одело!“ рекоше варалице. „Ново ћемо вам дати пред великим огледалом!“
Цар скиде са себе стару одећу и варалице почеше да му додају комад по комад нове одеће, а онда га ухватише око струка и почеше да му тобоже скуте намештају. Они тако послују око њега, а цар се пред огледалом само врти и окреће.
„Боже, како је дивно сашивено! Као саливено је!“ дивила се сва царева пратња. „Каква шара, какве боје! Изврсно одело!“
„Ваше Величанство, напољу већ чекају носачи са балдахином што ће га у поворци носити над вашом главом!“ саопшти командант параде. „Добро, добро, ја сам спреман!“ одговорио је цар. „Добро ми стоји, зар не?!“ И окрену се пред огледалом као да хоће да још једном пажљиво осмотри своју раскошну појаву. Коморници који су били задужени да му носе скуте подигли су их тобоже са пода и кренули за њим држећи руке у ваздуху и страхујући да се не би приметило да те скуте и не виде. И тако је цар ишао у поворци под дивним балдахином, а сав свет окупљен на улицама и прозорима говорио је:
„Боже, како је дивно то царево ново одело! Како су му дивни скути! Како му све лепо стоји!“
Нико није хтео да призна да ништа не види, јер би тиме признао да је глуп и да није дорастао својој дужности. Ниједно царево одело, до сада, није изазвало такво одушевљење у народу. Али, наједном, неко дете повиче:
„Гледајте, па он је го!“
„Ах, боже мој, тај недужни гласић!“ збрзао је уплашени отац, али већ истог тренутка се у гомили поче ширити шапат:
„Дете каже да је цар го! Цар је го!“
И одмах затим почеше да вичу сви у један глас:
„Цар је го!“
И цару би нелагодно, јер се и њему самом чинило да су поданици у праву, али помисли у себи: „Морам издржати у свечаној поворци до краја“ Па се усправи и настави да корача још достојанственије, а за њим и његови коморници чврсто држећи скуте његовог новог одела које није ни постојало.
(Андерсен)
Стигло је пролеће, а са њим је...рођен Бамби, нежно лане које су сви становници шуме пожурили да поздраве и упознају. Веверица, мишић, птичице, зечић Трупко и други кунићи и зечићи - сви су, узбуђени, били код Бамбија и његове маме.
Стигло је јутро, и Бамби се придигао на своје танане ножице, па кренуо да испита сва чудеса шуме, уз помоћ својих пријатеља. Било је много тога да се види и упозна, али је Бамби имао одличног водича - Трупка.
Ево шареног лептира, ено слепог миша у висини, ту су и кртице што копају дугачке тунеле и не воле сунце, и весели кунићи и птице разнобојног перја и кљунова...
После више месеци безбрижног и срећног живота, стигла је зима, па је Бамби опет имао шта да види и научи.
Једног јутра, кад се пробудио, изненадио се колико се шума изменила.
- Пао је снег! - рекла му је мама. Пошавши у шетњу, Бамби опази како му ноге тону у ту чудну белу ствар, хладну, али ипак пријатну.
Дрвеће, жбуње, трава и маховина били су покривени блиставим снегом.
Једног дана Бамбија пробуди силан прасак, који узбуни сву шуму. Са свих страна шумом су одјекивали пуцњи пушака.
- То су ловци! - чуло се одасвуд.
Мама кошута натера Бамбија да бежи колико га ноге носе, и он је трчао, трчао, мислећи при том на своје пријатеље с надом да ће се и они спасти. Већ је чуо причу о лову, о томе како су једног дана дошли људи да својим пушкама поремете мир шуме, и колико су жртава оставили за собом...
Мама кошута, на жалост, није успела да умакне ловцима, а с њом су погинуле и многе друге животиње. Тата, моћни јелен, покушао је да утеши Бамбија, а и сви пријатељи дошли су да поделе тугу с њим. Дошла је и кошутица Фалина са којом се Бамби целог лета играо. Сада је она, заједно са Трупком и другим пријатељима, преузела бригу о Бамбију.
Бамби је знао да се у њих може поуздати.
Опет је дошло пролеће, и Бамби са чуђењем открио да се нешто мења у његовом животу. Фалинино присуство почело је да му значи много више него друштво свих других животиња.
Бамби се заљубио!
И Фалина је показивала своју љубав према Бамбију - нежно га је протрљала њушкицом.
Срећа се вратила у шуму, Бамби и Фалина постали су нераздвојни пријатељи. Једног дана шуму изненада захвати пожар. Требало је бежати, спасавати главу. Ватра се ширила, дим је почео да гуши, и све животиње, међу којима и Бамби и други јелени и кошуте, појурише према реци. Ватра је пламтала све јаче, врелина је постајала неиздржљива, али је Бамби, који је сада већ био порастао, помагао другим, слабијим животињама да се избаве. Пратио их је, једну по једну, док су прелазиле реку. Он ће бити последњи који ће прећи на другу, спасоносну обалу. Не обазирући се на опасност, Бамби је најпре помогао својим малим пријатељима да се домогну друге обале, па се тек онда и сам придружио другим јеленима.
Постао је одрастао и одговоран.
ЛЕПОТИЦА И ЗВЕР
Био једном један трговац и имао четири кћери. Све их је волео, али најмлађа, по имену Лепотица била му је најдража. Једнога дана, потпун осиромашен, кренуо је на пут ради послова, обећавши кћеркама да ће им са пута донети поклоне. Старије сестре тражиле су скупоцене ствари, а Лепотица је желела само један цвет.
Послови су ишли лоше и јадни човек, враћајући се ноћу кући, у снегу изгуби пут. Лутајући тако, изненада се нађе испред неке прекрасно осветљене палате. Човек није знао да у палати живи страшна звер која је некад била лепи принц. Чаробница га је зачарала због његове окрутности, а чаролију је могла да скине само љубав девојке којој ружноћа звери неће сметати.
Дочекавши јутро, трговац крену кући. Пролазећи кроз врт палате, присети се Лепотице и убра једну ружу. Тек што је то учинио, појави се страшна звер и рече трговцу да ће га казнити смрћу. Сав уплашен, трговац стаде молити да га поштеди и да му дозволи да се врати кћерима. Звер је пристала да га пусти уз услов да му, као замену, пошаље једну од кћери која ће пристати да уместо оца прими казну. За пут му даде и скупоцене поклоне.
Кад је стигао кући, очајни отац са зебњом у срцу исприча своју страшну причу. На велику радост старијих сестара, Лепотица се одмах понудила да оде уместо оца. Тако су заједно отишли до палате звери где се отац тешка срца растао од кћери.
Звер је била добра према Лепотици. После три месеца упита је да ли хоће да се уда за њега. Девојка беше тужна, био јој је драг, али није могла, био је много ружан.
У дворцу, у једној соби стајало је чаробно огледало. Једнога дана она у њему виде свог болесног оца и зажели да га обиђе. Тешка срца звер је пусти да оде. Отпутовала је, уз обећање да ће се вратити после осам дана. Време је пролазило и Лепотица, задржавана од оца и сестара, није се вратила на време. Једне ноћи сањала је звер како је на самрти дозива. Пробудила се у страху и одлучила да одмах крене. Уз помоћ чаробног прстена који јој је он дао, Лепотица се зачас поново нашла у палати. Затекла је звер како умире од туге за њом. Тад је схватила да и она њега воли и то му је и рекла. Изговорене речи учиниле су чудо. Звер је нестала и појавио се лепи принц. Љубав су крунисали браком и срећно живели до краја живота.
ЛИСИЦА И РОДА
Лисица је одлучила да се нашали са својом пријатељицом родом. Позвала ју је на ручак и изнела пред њу неку ретку супу у плитком тањиру. Такав ручак се могао само полизати, а рода није могла ни кап да ухвати кљуном. Лисица се претварала да јој је јако жао што се роди није допао ручак, па се гладна вратила кући.
Следећег дана лисица је била родин гост. Задовољна и нестрпљива пожурила је родиној кући, јер је била гладна. Али је тамо са ужасом приметила да је ручак послужен у дубоким ћуповима, са врло тесним грлићем, из којих је рода врло лако јела. Лисица није дохватила ни мрвицу укусног јела и отишла је кући гладна.
А онда је рекла сама себи: Заправо немам право да се жалим. Рода ми је само вратила мило за драго.
(Езоп)
ПИНОКИО
Био једном један дрвосеча по имену Ђепето који није имао деце.
Да се не би осећао усамљено, он је једног дана издељао лутка од дрвета, направио му шешир од мекане средине хлеба и одело од хартије, па му даде име Пинокио... Замислите сада Ђепетово изненађење када је видео да његов лутак говори и хода као прави дечак.
Ђепето је решио да Пинокија лепо васпита. Продао је свој капут да би му купио буквар и послао га у школу као правог дечака.
Али на улици Пинокио зачу циркуску музику, па како му се није ишло у школу- продаде буквар, купи улазницу и пође да гледа представу; из прикрајка су на њега мотрила два неваљала другара, мачак и лисац.
Власник циркуса, гутач пламена, помисли да је Пинокио једна од његових лутака, па га зграби за косу и убаци у своја кола. Али кад му Пинокио кроз сузе исприча шта му се све догодило, гутач ватре, који је, иако страшно изгледа, био доброг срца, ослободи га, и чак му поклони неколико златника, препоручујући му да старом Ђепету купи нов капут.
Мачак и лисац чули су разговор гутача пламена и Пинокија и решили да се домогну златника.
Пришли су Пинокију и испричали му да знају једно чаробно поље на којем, кад се увече посеје златник, преко ноћи из њега израсте дрво од злата.
Простодушни Пинокио послуша двојицу варалица, и чим је пала ноћ пође на означено место да посеје своје златнике, али га на улици сустигоше два разбојника-а то су били мачак и лисац- па му отеше новац и окачише га на дрво.
Срећом, наиђе вила и ослободи га, па га одведе својој кући.
Вила је неговала Пинокија све док се није опоравио, а онда га замоли да јој исприча своје доживљаје.
Пинокио, не желећи да вила дозна као је изневерио Ђепета, стаде да измишља и прича којекакве лажи; али док је говорио, примети да његов нос постаје све дужи. Пинокио схвати да мора бити искрен, па исприча вили целу истину.
Вила га строго укори, а онда га посла кући, јер је знала да је Ђепето веома забринут због њега.
Пинокио обећа вили да ће се одмах вратити кући, али успут срете Луцињола, лењог и непослушног дечака, који га убеди да пође с њим у земљу играчака.
У овој чудесној земљи било је много друге деце која су се забављала најразличитијим играчкама, па су то радили и Пинокио и Луцињоло, али забава је кратко трајала. Свој деци одједном су порасле уши и сви се претворише у магарчиће.
Пинокија-магарчића купио је власник једног циркуса и терао га је да наступа свако вече. Али једног дана Пинокио је пао, и од тада је храмао. Па је газда решио да га се отараси и бацио га у море.
Кад је пао у воду, Пинокио се опет претворио у лутка, али тек што је то схватио-прогута га кит.
Изненађењима још није био крај: у утроби кита Пинокио угледа Ђепета, који је био пао у море из чамца док је тражио Пинокија. Ђепето и Пинокио загрлише се, одлучивши да заједно умру у китовој утроби. Срећом, кит стаде да кија, и тако их избаци из свога трбуха, те се на крају нађоше на обали здрави и читави.
Какво је тек било изненађење кад су схватили да Пинокио више није лутак него прави дечак од крви и меса.
(Енглеска бајка)
ПЕТАР ПАН
Венди је често читала својој браћи о доживљајима Петра Пана, па се није нарочито изненадила када се крај њене постеље појавио тај млади зелени вилењак. Петар Пан је наговорио Венди и њену браћу да полете заједно с њим у пустоловну у земљу маште.
Али у току путовања гусарски Капетан Кука, највећи непријатељ Петра Пана, опази малу дружину и стаде да је гађа из бродовских топова. Венди и њена браћа склонише се на једно острво. Али ту их заробише индијанци, заједно са изгубљеном децом, пријатељима Петра Пана. Да би ослободио своје пријатеље, Петар Пан спасе принцезу Лили, кћер индијанског поглавице, коју је био заробио Капетан Кука.
Тако су Венди и њена браћа почели да живе са изгубљеном децом у тајној кући Петра Пана, али Капетан Кука открио је то њихово скровиште. Да би се осветио Петру Пану, Капетан Кука отео је Венди и однео је на свој брод. Намеравао је да је баци морским псима; али Петар Пан са својим пријатељима притекао је јој у помоћ, па су у чељустима ајкула завршили капетан Кука и његова банда.
Тада се гусарски брод вину у ваздух и Петар Пан њиме одвезе Венди и њену браћу кући; ту их поздрави и отплови у нове пустоловине.
ИВИЦА И МАРИЦА
Дрвосеча и његова жена били су веома сиромашни. Имали су двоје деце, Ивицу и Марицу. Тешко су живели.
Једно вече, док су се уморни враћали са посла кући, изгубили су у шуми децу.
Ивица и Марица нашли су се сами у мраку. Плакали су, не знајући пут. Силно уплашени, преспавали су ноћ под неким стаблом а ујутро су кренули даље.
На пропланку усред шуме наишли су на кућицу начињену од кекса и колачића. Колачи су били мамац. У кући је становала страшна вештица. Она је ухватила Ивицу и Марицу.
Вештица је гурнула Ивицу у кавез, хранећи га да се добро угоји. Намеравала је да га испече и поједе.
Марица је морала да помаже вештици. Мада је била мала, смишљала је како да спасе себе и свог брата.
Када је вештица отворила врата велике пећи да види како пламти ватра, Марица је гурне у пећ.
Вештица је сагорела, њене зле моћи је нестало.
Сестрица ослободи Ивицу из кавеза. Били су спашени. Убрзо су пронашли пут кући.
Чаробни колачићи у Маричиној кецељи претворили су се у суво злато. Била је то награда за њихову храброст.
РУЖНО ПАЧЕ
Једног дана, на сеоском имању излегло се из јаја неколико лепих жутих пачића. Мама патка их је са поносом гледала, чекајући да се из последњег, великог јајета излеже још једно. Колико је њено разочарење било када се појавило велико, незграпно паче, потпуно другачије од осталих. Ох, како је ружно"! уздахнула је патка. Ипак, као и свака мајка, убрзо је заволела своје велико, ружно паче, па га је водила и хранила као и осталу децу. Међутим, то није било довољно. Суседи су се сви редом смејали ружном пачету, ругали су му се, злостављали га и тукли, све док га једног дана, у одсуству патке, нису отерали од куће.
Јадно, уплакано паче бежало је све даље од неваљалаца и од свог дома, гладовало и скривало се. Некако се ипак сналазило, али онда је почео да пада густи бели снег. Ускоро је прекрио поља и шуме, вода се заледила, а хране нигде. Промрзло и гладно паче угледало је пред собом нечији дом.
Једва је нашло снаге да приђе вратима и закуца. Срећом, домаћини су га чули и отворили. Пред њим се указала топла соба, са ватром на огњишту и храном у котлићу.
Пусти то сироче, нека уђе! Рече домаћин својој жени. Нахрани га и утопли, видиш да је сасвим промрзло!
Децо, однесите га у постељу", рече газдарица. "Покријте га и нахраните, можда ће преживети"!
Деца послушаше. Однесоше клонуло и промрзло паче, покрише га и чим је отворило очи, нахранише га топлом кашом.
Паче се брзо опоравило и ту би заувек остало, али га газдарица отера кад је схватила да паче не леже јаја и од њега нема користи. "Пођи даље", рече, "иначе си ружно"!
До краја зиме јадно паче се некако сналазило. Дочекало је да гране сунце и отопи се снег.
А онда је, на плавој воденој површини, угледало предивне беле птице дугих вратова. "Шта бих дао да сам и ја такав, а не ружан тако да ме сви терају"! уздахну.
У том часу пришла му је дивна лабудица. Паче је од стида сагло главу и угледало у води свој лик: дивног белог лабуда!
Током тешке зиме ружно паче беше порасло и претворило се у прекрасну птицу. Окружише га многе, исто тако лепе птице, а најлепша лабудица закликта и даде му знак да пође за њом. Поносни млади лабуд гласно кликну и снажно заплива.
Његовим патњама беше дошао крај.
ПАЛЧИЋ
Једне вечери сиромашни шумар повери се својој жени да ће сутрадан морати да остави њихову седморицу дечака у шуми јер није имао доста новца да их све прехрани.
Палчић, најмлађи и најдовитљивији од седморице браће, чуо је те речи, а сутрадан, идући кроз шуму са оцем и браћом, сваки час је бацао мрвице хлеба да би по том трагу могао да нађе пут до куће. Док су се успињали једном стазом, приметише да им је отац нестао и ухвати их страх, али Палчић их је храбрио, уверен да ће пронаћи пут повратка. Нажалост, птице беху појеле све мрвице које је он бацао. Ипак, у даљини угледаше осветљене прозоре неке куће.
Палчић поведе своју гладну и уплашену браћу према далекој светлости. Тако стигоше до куће, у коју их прими нека добра, али повелика жена. Али тада стиже и господар куће, а то је био зли див, који затвори дечаке у подрум да би их сутра дан појео. Жена припреми вечеру диву, а у вино му помеша прашак за успављивање. И док је див био забављен јелом, малишани успеше да се искраду и побегну. Кад је див схватио да су побегли, обуо је своје чаробне чизме у којима је једним кораком прелазио седам миља и кренуо за њима. Али прашак је почео да делује, и див одједном осети неодољиву поспаност, па леже на земљу и заспа. Онда му Палчић свуче чизме од седам миља, па обувши их сам појури да о свему обавести краљевску стражу. Див је онда заробљен, а краљ награди Палчића и његову браћу кесом дуката.
Тако се они срећно вратише својим родитељима и заувек остадоше с њима.
МАЧАК У ЧИЗМАМА
Био једном један стари млинар и имао три сина. На самрти, он их позва да им остави оно што је имао. Најстаријем сину даде млин, другоме магарца, а најмладем мачка. И тако сироти младић узе мачка и пође у свет.
Убрзо је открио да његов мачак није обичан. Умео је да говори, знао је многе вештине, а носио је чаробне чизме које је украо једним диву.
-Господару, учинићу те богатим. Од сада, кад те неко пита, реци да си Маркиз од Карабаса - рекао је мачак зачуђеном младићу и повео га до једног језера. Знао је да ће туда ускоро да проде краљ са свитом и кћерком и наговорио је господара да уђе у воду и претвара се да се дави.
Убрзо је наишао краљ који је са кћерком и свитом пошао у шетњу. Када су видели младића као се дави, застали су да му притекну у помоћ. Младић је, како га је саветовао мачак, исричао да је он Маркиз од Карабаса и да су му разбојници украли одело. Краљ му је поверовао и дајући му одело, сместио га у кочију заједно са принцезом да наставе шетњу.
Јурећи испред њих, мачак стиже у прекрасан замак чији је господар био један страшан див. Неустрашиви мачак изађе испред страшног господара и кад се овај разбеснео видећи своје чаробне чизме на ногама мачка, лукава животиња му рече да је дошао да му их врати. Див одобровољен, поче с њим да разговара.
Мачак је тада упитао дива да ли је истина да може да се претвори у било коју животињу. Кобајаги чудећи се, рекао је да не верује да може да се претвори у лава. Див се тада грохотом насмејао и претворио у страшног лава.
Мачак је устукнуо пред страшном риком правећи се да је уплашен. Тада лукаво рече диву како је лако бити велики и зачика га да се претвори у миша. Брзоплети див, да би се показао, за трен ока претвори се у малог миша.
Видећи миша како трчи, мачак скочи, зграби га и поједе у једном залогају.
Тако је див заувек нестао, а мачку је остао замак са огромним богатсвом. У том је стигла и краљева кочија и мачак изађе испред замка да прими уважене госте. Поклонио се и пожелео им добродошлицу у замак Маркиза од Карабаса, намигнувши успут зачуђеном младићу.
У међувремену се између младића и принцезе родила љубав и краљ, видевши велико богатство, пристаде да се принцеза уда за Маркиза од Карабаса. А лукави мачак је весело и задовољно живео са својим господарима.
КОКА СА ЗЛАТНИМ ЈАЈИМА
Милица је била добра али сиромашна девојчица. Пошто је била тако добра, једног дана чаробњак јој поклони лепу белу кокошку.
Сутрадан Милица је отишла у кокошињац да види да ли је бела кока снела јаје за доручак, али...
Али кока није снела обично, већ златно јаје. Јаје од чистог злата! Пресрећна, Милица је отрчала до своје маме да јој покаже јаје па су њих две заједно пошле код драгуљара да му га продају.
Од добијеног новца њих две су најзад могле да купе пуно тога што им је требало: храну, хаљине и друге ствари. Међутим чим се обогатила, Милица је постала непријатна девојчица, па је једном чак из куће избацила дечака који јој је тражио комад хлеба.
Дан после тог ружног поступка, Милица је као и свако јутро отишла до коке да узме ново златно јаје. Али овог пута, уместо златног јајета, Милица је нашла неколико слупаних јаја.
-Клококо, клококо! -кокодакала је кока.
-Шта ти мени клококо, даћу ја теби клококо, неваљала коко!
Девојчица је узела метлу да бије кокошку. Јадна кока се грдно уплашила а ништа није разумела.
Сутрадан се поново појавио чаробњак и рекао девојчици: "Није твоја кока крива зато што не полаже златна јаја. Ти си се ружно понела па сам те ја казнио. Док опет не будеш добра, неће бити златних јаја"!
Милица се одмах покајала и сва постиђена је схватила да и кад је нама добро треба да мислимо на оне којима је тешко. Изашла је из куће да потражи дечака коме није хтела да да комад хлеба. Кад га је пронашла позвала га је на ручак.
После тога кока је наставила да полаже златна јаја а девојчица их је делила сиромашној деци из околине.
МАЛА СИРЕНА
У дубини океана у прекрасној палати боравио је краљ свих мора. Имао је пуно кћери, али најмлађа, Мала Сирена била му је најмилија. И поред свих лепота морских дубина, Мала Сирена је одлазила на површину мора. Дивила се плаветнилу неба, сјају сунца, бојама дрвећа и била несрећна у свом свету. Мучила је чежња за животом на копну. Узалуд су је отац и сестре наговарали да одустане од те жеље говорећи јој као је суров и окрутан свет на копну.
Једне ноћи, кришом се попела на површину. Море је било бурно, а велики таласи су се обрушавали на велики једрењак који је тонуо. Привучена таласима, Мала Сирена угледа младића који се давио. Без размишљања је допливала до онесвешћеног младића и извукла га на обалу. Гледала је његово прекрасно лице и чула откуцаје његовог срца. Чаролију је прекинуо неки глас и иза стене се појавила једна лепа девојка. Сирена је, непримећена, брзо клизнула у воду.
Дани су пролазили, а Мала Сирена је стално мислила на лепог младића. Очајна, потражила је савет од зле чаробнице-морске вештице. Молила је да је ослободи сјајног репа и, како год болно то било, подари људске ноге. Чаробница је, за узврат, тражила од Мале Сирене њен прекрасан глас и дивно певање. Сирена је одмах пристала. Остала је без гласа, нема, али се претворила у прекрасну девојку. Сада је могла да живи на земљи. Њен глас и певање, морска вештица је затворила у шкољку и однела је у морске дубине.
У краљевини је објављено да принц треба да се жени и Мала Сирена, која је у принцу препознала вољеног младића, горко је плакала исплакавши све сузе. У ноћи, на свечаности у краљевим вртовима, дуго је плесала иако је сваки корак наносио велики бол. Ујутро, пред венчање, поворка је пролазила поред младог пара. И Мала Сирена је била у поворци. Нема, застала је испред младог краљевића и он као да је за трен осетио бол који је носила у срцу. Али из немих усана нису могле да изађу речи. Малој Сирени преостало је само да потражи судбину у морским дубинама.
У тренутку кад је дотакла морске таласе, шкољка се отворила и чаролије морске вештице је нестало. Од тада, у тамним ноћима, морнари уз шум таласа често могу да чују тужно певање Мале Сирене.
ТРИ ПРАСЕТА
Била једном три прасета. Два прасета су била весели другари, који су волели песму и игру. Треће им је често говорило: "Боље би било да сазидате неку кућицу у којој бисте били сигурни од љутог вука, уместо што се играте по цео дан". И оно је сазидало за себе лепу камену кућицу. Прво прасе је тада рекло: "Па добро", и направило кућицу од сламе. Али, вук је дошао и почео да дува и напослетку одувао целу кућицу. Тада је прво прасе отрчало, што је брже могло, другом брату, који је саградио кућицу од дрвета. Међутим вук је стигао за њим и опет почео да дува што је могао јаче. Одувао је, разуме се, опет целу кућицу.
Два прасета су онда отрчала кући трећег брата. "Пусти нас унутра! Вук нам је одувао кућице и сад нам је за петама", закукала су браћа. Брат их је увео у кућу, а убрзо се појавио и вук. "Пусти ме унутра", викнуо је, "иначе ћу и твоју кућицу одувати". "Покушај само! "одговорило му је прасе. И вук је дувао и дувао, али кућица није пала. Онда се попео на кров и покушао да уђе у кућу кроз димњак. Али треће прасе га је чуло и запалило велику ватру на огњишту. Вук је пропао кроз димњак право у ватру и изгорео.
(Енглеска бајка)
СНЕЖАНА И СЕДАМ ПАТУЉАКА
Била једном једна љупка девојка, по имену Снежана. Њена мати је умрла, а отац јој се по други пут ожeнио једном лепом, али сујетном женом, која је уствари била вештица.
Она је себе сматрала најлепшом женом на свету и имала је чаробно огледало, кoјe јој је увек све говорило. Једног дана запита она огледало као и обично: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ми ко је најлепши на свету?" Али огледало је разљути одговоривши;" Снежана је најлепша!"
Девојка је заиста била права лепотица. Маћеха је била ужасно љубоморна, па нареди једном од својих ловаца да одведе Снежану у шуму и тамо је убије. Ловац поведе Снешану, али ниjе могао да је убије и остави је тамо. Успут он закла једну свињу, извади јој срце и однесе га господарици, као доказ да је убио девојку. Тако је маћеха једно време била задовољна.
У међувремену Снежана је лутајући кроз шуму, стигла до кућице у којој је живело седам патуљака. Човечуљци су се сажалили на њу и задржали је да живи код њих. Она им је кувала, чистила кућу и сви су били срећни. Али једног дана упита маћеха опет своје огледало: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ко је најлепши на свету?" Кад је чула да је Снежана најлепша, просто је побеснела. Огледало јој је такође рекло да Снежана живи у шуми, у кућици код седам патуљака. Она се преруши у стару просјакињу и напуни једну корпу јабукама. Одозго је ставила једну отровну јабуку. Упутила се кућици патуљака. Они су сви били на послу, у руднику дијаманата. Пре него што су отишли, упозорили су Снежану да не разговара са непознатима. Али стара просјакиња је изгледала тако пријатељски и дала јој је тако лепу јабуку, па је она заборавила на упозорење. Залогај отровне јабуке заглавио јој се у грлу и она паде на земљу као мртва. Кад су се патуљци увече вратили, нашли су је како лежи на земљи и поред свег труда нису успели да је поврате. Сви су плакали, а један рече: "Она је и сувише лепа да бисмо је закопали. Хајде да јој направимо стаклени сандук, тако ће мо моћи још неко време да је гледамо!" И тако су је ставили у стаклени сандук. Прекрили су га цвећем и стајали на стражи поред ње.
У то време је кроз шуму пролазио принц. Чим је угледао лепу девојку у сандуку,одмах се заљуби у њу. Патуљци му испричаше ста се догодило и он се, тужан саже и пољуби је. Тог тренутка примети да она трепће. "Она је жива!", узвикну он и подиже је, а комад јабуке излете из грла. Истог часа она отвори очи. Принц је упита да ли би хтела да се уда за њега, а она, пресрећна одмах пристаде. Патуљци су их испратили до палате, где су се одмах венчали. Кад је маћеха то сазнала, била је толико љута да је пала на месту мртва.
(Браћа Грим)
ЗЛАТОКОСА И ТРИ МЕДВЕДА
Била једном три медведа. Један велики медвед, један средњи и један мали медвед. Живели су у слаткој кући на крају шуме и имали један мали кревет, један средњи и један врло велики кревет; једну малу столицу, једну обичну и једну огромну столицу; један тањирић, један тањир и једну тањирчину.
Свако јутро спремали су огроман лонац каше и из њега пунили тањирић, тањир и тањирчину, док им се каша хладла, ишли би у шетњу.
Једног јутра пролазила је кроз шуму девојчица Златокоса, па је угледала кућицу и ушла у њу. Јасно је да то није била лепо васпитана девојчица, иначе не би никад ушла без позива у туђу кућу. Видела је три тањира каше и хтела да је проба. Али јој је каша из великг тањира била преслана, из средњег преслатка, а само је каша у малом тањиру била укусна. И сву ју је појела. Затим је пробала све три столице, али кад је села на малу столицу, она се сломила. Попела се уз степенице и тамо нашла три кревета. Пробала је велики и средњи кревет, а кад је легла на мали, заспала је.
Медведи су се вратили кући."Неко је јео из мог тањира!" мумлао је велики медвед. "Неко је пробао моју кашу!", мумлао је средњи медвед. "А неко је сву моју кашу појео!", пиштао је мали медвед. Онда су приметили да је неко седео на њиховим столицама, а мали медвед се развикао: "Неко је сломио моју столицу!" Пошли су да погледају има ли кога у кући и најзад су отишли и горе у спаваћу собу."Неко је спавао у мом кревету", рекао је средњи медвед. "У мом кревету је неко спавао и још увек је у њему!" цикао је мали медвед. Златокоса се у том часу пробудила и тако престрашила да је искочила право кроз прозор и одјурила.
Три медведа је никада више нису видела.
(Енглеска бајка)
ВЕВЕРИЦА И ПЧЕЛА
Нека пчела је била много жедна. Слете на поток да се напије воде. Стаде на један камен и поче : срк, срк, срк! Али,беше се много нагнула, па се оклизну и паде у воду.
-Јао, јао помозите! -звала је пчелица.
Опази то једна веверица на дрвету па одломи гранчицу и пружи је пчелици:
Хеј, пчелице, држи се! - повика веверица.
Пчелица полако, полако попе се на гранчицу и осуши крила. Затим се лепо захвали и одлете.
Други пут је неки ловац пролазио кроз шуму. Угледао је веверицу на дрвету и нанишанио пушком да је убије. Веверица се уплашила.
Али је то видела она пчела која је ту скупљала мед на једном цвету. Брзо је слетела ловцу на руку, па на нос: зуу, зуу!
-Јој! - уплаши се ловац да га пчела не уједе и баци пушку. А веверица хоп, хоп, хоп и побеже.
Тако су веверица и пчела постале пријатељице.
(По народној басни)
ШЕХЕРЕЗАДА
У једној земљи Далеког истока живео је некад један краљ, који је сваке ноћи узимао нову жену и следећег јутра наређивао да је погубе.
После неког времена људи су постали смртно уплашени, јер је долазио ред и на њихове кћери да по једну ноћ буду краљице. Тада кћер краљевог саветника, која је била мудра као и њен отац, замоли оца: "Дозволи да постанем краљева жена и да поведем са собом своју сестру као пратиљу."
Њен отац је био запањен овом молбом , али је знао да је његова кћере толико мудра да би могла учинити и крај том страшном краљевом понашању.
И тако се његова кћер Шехерзада венчала са краљем. После вечере Шехерзада се обрати краљу: "желела бих да се опростим са својом сестром и последњи пут јој пожелим лаку ноћ. "Краљ се са тим сложи и дозволи њеној сестри да уђе. Кад је села она замоли Шехерзаду: "Драга сестро, испричај ми последњи пут једну од твојих прелепих прича. "Шехерзада поче да прича једну причу, а када је заврши, краљ је био тако усхићен, да је хтео да чује још једну и она му обећа да ће му следеће вечери испричати нову причу. Краљу су се њене приче толико допале да јој је поштедео живот.
Тако су провели хиљаду и једну ноћ, за које време краљ заволео Шехерзаду, а она му је подарила троје деце. Приче су престале, али краљ је није погубио. Она је остала краљица своје земље и сви су били срећни.
(1001 ноћ)
ЛИСИЦА И ГАВРАН
Гавран је негде украо комад сира и, с њим у кљуну, слетео на једну високу грану. Лисица, која је случајно наишла туда, одлучила је да му узме тај комад сира. Зато је рекла гаврану: "Какве дивне сјајне очи имаш, а тек како ти је прекрасан врат... Штета што тако лепа птица мора увек да ћути, јер не уме да пева".
Гавран, који је овим речима био необично поласкан, хтеде да покаже лисици да уме и да пева. Отворио је кљун и гракнуо,а сир му је испао из кљуна и пао право пред лисицу.
Лукава лија, зграбивши сир, поче слатко да се смеје:"Ха, ха, ха, ти можда имаш гласа, али памети свакако немаш".
(Езоп)
ПРИНЦЕЗА НА ЗРНУ ГРАШКА
Био једном један принц, који је хтео да се ожени правом принцезом. Ишао је свуда по свету и срео многе принцезе, али увек се нашло нешто, што је указивало на то да ипак нису праве принцезе. Тужан, вратио се кући.
Једне ноћи, док је напољу беснела олуја, неко је залупао на дворску капију. На улазу је стајала млада девојка, мокра као миш, сва блатњава и прљава. Али она рече да је права принцеза. "Можда је истина, а можда и није", помислила је краљица и наредила да се брзо спреми постеља за девојку.
Преко двадесет душека ставила је двадесет перина, а испод свега тога, три сува зрна грашка. Да би легла, девојка се морала лествицама попети на постељу и тако је провела ноћ.
Следећег јутра упита је краљица како је спавала. "Страшно", одговори јој девојка. "Нешто тврдо се налазило у мојој постељи и ужасно ме жуљало. Сасвим сам сломљена. Целе ноћи нисам ока склопила. "Сада је краљица била уверена да су нашли праву принцезу, јер нико други не би ни осетио три зрна грашка, скривена испод свих тих душека и перина.
Врло задовољна, краљица је саопштила сину добру вест и он запроси принцезу. Од тада су живели заједно дуго и срећно.
(Андерсен)
ТРНОВА РУЖИЦА
После низа година испунила се животна жеља једног краља и краљице и добили су кћер. Позвали су на крштење све, па и седам вила, које су живеле у земљи. Био је обичај да виле пожеле новорођенчету све врлине и најлепше особине. У ствари, била је још једна вила, али она је била тако стара, да су је сви заборавили. Кад је видела да није позвана, вила се наљути и оде у двор пуна срџбе. Шест вила већ је било изразило своје жеље, када се стара вила појави и викну: "Она ће се убости на вретено и умрети! "Сви су били запрепашћени, али седма вила иступи и рече: "Ја не могу ову жељу да поништим, али моја жеља је да она не умре, него да спава сто година, док не дође принц који ће је пробудити из сна!"
Краљ је хтео да спречи да се ова жеља икад оствари, па је наредио да се све преслице и вретена у земљи спале.
Принцеза је израсла у лепу, паметну и пријатну девојку. Али једног дана, пресели се двор у летњу палату. Принцеза тамо није још никад била, па оде из собе у собу да све прегледа. Најзад је стигла до једне собице у кули, а тамо је седела стара вила, прерушена у сељанку и прела. Принцеза то још никад није видела, па упита: "Шта то радите?? Могу ли да покушам?" Старица јој даде вретено, принцеза убоде прст и паде на под. Стара вила ишчезе, смејући се, али седма вила прискочи. Она однесе принцезу у њен кревет и зачара цео двор. "Све што живи међу овим зидовима нека спава, све док се принцеза не пробуди!" Истог тренутка сви су утонули у сан, тамо где су се затекли. Вила учини да дворац обрасте шибљем и трњем.
Сто година касније путовао је један принц кроз земљу. Видео је торњеве палате, који су се уздизали изнад дивље шуме, па упита коме припада тај дворац. "То је зачарани двор", рекли су му људи. "У доба наших предака био је то двор једног краља, али сад не може нико да продре кроз то трње. "Принц је хтео да покуша јер је осећао како га нешто чудно привлачи. Он пође кроз шуму и изгледало је као да се све пред њим склања у страну, али трње је задржавало све оне који су покушавали да га прате. Брзо је стигао до палате. Све је било потпуно зарасло у жбуње, а он је помислио да су стражари мртви. Међутим, кад их је дотакао, видео је да спавају. Прошао је кроз дворски врт и дворане и свуд је наилазио на људе који спавају. Коначно је стигао до собе у којој је на кревету лежала принцеза, лепа као слика. Заљуби се одмах у њу и пољуби је. Она се пробуди и рече: "Најзад си дошао. Сањала сам те. "Тог тренутка сви су се у двору пробудили. Шума и трње је ишчезло и није дуго потрајало а принц и принцеза су славили венчање.
АЛИСА У ЗЕМЉИ ЧУДА
Алиса је радо шетала по пољима и завиривала у сваки могући кутак. Тако је једном села испод дрвета. Опазила је неког чудног зеца који је гледао нервозно у сат и некуд журио.
"Куда то журите, господине?" упитала га је девојчица. Зец није одговрио, само је брзо нестао у једној рупи. Алиса је кренула за њим и ...осетила је да некуд пропада. Дуго је тако падала, све док на крају није стигла до дна. Није била повређена, па је покушала да се усправи и опазила је нека веома мала врата. "Па ја кроз њих не могу да прођем!" узвикнула је.
"Зашто су тако мала?"
"Попиј мало ове чаробне течности", рече јој неки миш, "па ћеш и сама постати мала!"
Алиса га послуша и нагло се смањи. Без муке прође кроз враташца и нађе се у прекрасном али необичном врту: биљке и печурке имале су врата и прозорчиће. Ту је некакав чудак са шеширом припремао гозбу са чајем. Био је окружен необичним друштвом. И зец је, наравно, био стигао.
"Шта то славите?" упита их Алиса. "Наш је рођендан!" одговорише они.
Онда друштво пређе у врт ружа. Једна од них је била бела и уплакана, па Алиса приђе и поче да је боји у црвено. Наиђоше силни гости, а међу њима и много карата за игру. Карте су, као војници, били пратња херц-краљице. Кад је херц-краљица опазила шта Алиса ради, страховито се наљутила и викнула својим стражарима, картама:
"Ухватите је! Ухватите је!"
Стража полете ка Алиси, а ова, престрашена да ће је шчепати, стаде бежати што је брже могла. За њом се диже ужасна прашина и галама.
Бежећи тако наиђе на она вратанца, прође испод њих, испи мало течности и поново постаде велика. Онда се узвера уз онај отвор и врати у подножје дрвета под којим је седела пре него је задремала. Тамо је још увек била њена мачкица, а са њом још неколико животиња које су је чудно гледале.
ПЕПЕЉУГА
Била једном једна љупка девојка, која је живела са својим трима ружним полусестрама. Она је морала целу кућу сама да спрема и да их служи дан и ноћ. Иако је била награђивана само ружним речима, остала је верна. Спавала је у кухињи, поред ватре, носила је само дроњке. Једнога дана стигао је глас да се све девојке у земљи позивају на велики бал, који ће бити одржан у краљевом двору. Тада ће принц изабрати једну девојку себи за жену.
Сестре су биле усхићене и спремале су нове хаљине. Сатима су стајале пред огледалом, улепшавајући се и најзад су биле спремне за полазак. "Пепељуго", викнуле су јој пред полазак,"ми идемо на бал, а ти пожури да завршиш сав посао, пре него што пођеш на спавање!" И Пепељуга би радо пошла на бал, али није имала шта да обуче, а три сестре нису хтеле ништа да јој поклоне. Тако је она са сузама у очима наставила да послује по кући. "Радо бих и ја пошла на бал!", мислила је тужно. Али јој у том часу један глас рече: "Ићи ћеш дете моје." Пред њом је стајала драга старица. "Ја сам вила, твоја кума", рече она и замахну својим чаробним штапићем. Одједном се Пепељуга нашла одевена у предивну хаљину. У коси јој је блистало драго камење, а на ногама стаклене папучице. Занемела је од изненађења. Онда њена кума донесе тикву и претвори је у величанствену кочију. Један миш и шест пацова су постали кочијаш и шест белих коња."Пођи сада!" рече она, "али немој заборавити да се мораш вратити кући пре поноћи, јер тада престаје чаролија."
Пепељуга је уживала на балу. Принц није хтео ни са једном другом да игра, а нису је ни зле сестре препознале. Поноћ је пребрзо дошла и Пепељуга је истрчала из балске дворане. Још док је трчала низ степенице, њена дивна одећа почела је да се претвара у рите. Принц је трчао за њом. "Немој бежати! Где си?" викао је. Али је нашао само једну стаклену папучицу. Од те ноћи принц више није имао мира. Желео је по сваку цену да пронађе лепу девојку. Наредио је да све девојке у земљи пробају стаклену папучицу, надајући се да ће тако пронаћи њену власницу.
Стигли су и до ружних сестара. Али као што се могло и очекивати, њихове ноге су биле превелике, иако је једна од њих штавише одсекла палац. Нико се није сетио да пита за Пепељугу. Али принц ју је угледао, па иако је била у дроњцима и прљава, наредио је да и она проба папучицу. Папучица јој је савршено пристајала и принц, срећан што је најзад нашао своју лепотицу, одмах је запросио. Одушевљена Пепељуга пристаде и крену с њим на двор.
(Грим)
ЦРВЕНКАПА
Била једном једна девојчица, љупка и мила како се само замислити може. Звали су је Црвенкапа јер је стално носила црвену капицу коју јој је исплела бака.
Црвенкапа је с родитељима живела у кућици поред велике шуме, а на другом крају, у малој кући становала је Црвенкапина бака.
Једног дана мајка је послала Црвенкапу да однесе ручак баки која је била болесна. Упозорила је да пожури и не скреће с пута. Црвенкапа се није плашила и успут је застала да набере баки мало цвећа. Није приметила да иза двета вребају два велика ока. Био је то страшни вук. Пришао је Црвенкапи и упитао:
-Шта радиш девојчице?
-Берем цвеће за болесну баку-одговорила је Црвенкапа.
-Као ћеш да уђеш ако је бака болесна? Упита лукави вук.
-Покуцаћу три пута-рече Црвенкапа, не слутећи ништа.
Вук је поздрави и најкраћим путем одјури до бакине куће. Када је стигао, вук је покуцао три пута и када је бака питала ко је, промењеним гласом одговорио:
-То сам ја, Црвенкапа.
Бака је устала и отворила врата.
Вук је одмах скочио и прогутао баку. Обукао је њену спаваћицу, ставио капицу и наочаре и легао у кревет.
Тако је прерушен чекао Црвенкапу и мислио како га она сигурно неће препознати.
Када је Црвенкапа стигла до бакине куће и покуцала три пута, вук је, имитирајући бакин глас, позвао да уђе. Црвенкапу је изненадио бакин изглед па је упита:
-Бако, бако, зашто имаш тако дуге руке?
-Да те боље загрлим, дете моје.
-Зашто су ти тако велике очи?
-Да те боље видим.
-Зашто су ти тако велике уши?
-Да те боље чујем, злато моје.
-Бако, бако, зашто имаш тако велике зубе?
-Да те лакше поједем -зарежао је вук и прогутао Црвенкапу.
Шумске животиње које су биле Црвенкапини пријатељи обавестиле су дрвосечу о томе шта се догодоло. Дрвосеча се одмах упутио бакиној кући и када је ушао, затекао је вука како спава. Замахнуо је секиром и из стомака изађоше бака и Црвенкапа, живе и здраве.
Тако је завршио страшни вук, а бака, Црвенкапа и дрвосеча су слатко појели ручак који је Црвенкапина мама спремила.
ЦАРЕВЕ УШИ
Постојао је некада један цар по имену Тројан, а имао је уши као коза. Свакога јутра, кад би га берберин бријао, цар би га питао да ли има на њему нечега чуднога. Сваки берберин би рекао да види на цару козије уши и сваког таквог берберин цар би наређивао да одмах погубе. Ускоро је у целом царству остао свега један берберин-берберин мајстор. Но, на срећу овог берберина мајстора, он се изненада истински разболи и уместо њега у двор пође његов ученик.
Уосталом, као и свим берберима, тако и њему цар постави питање да ли примећује нешто чудно на њему. Берберин је одмах одговорио да не види ништа чудно. Цару се свидео тај одговор, па је захтевао да га сваког дана брије само тај младић, а плаћао га је дванаест златника сваки пут.
Међутим, берберин мајстор је приметио да је његов ученик узнемирен, јер је и он приметио код цара козије уши, па је жарко желео да с неким подели ту тајну. "Немој мени казивати твоје тајне," саветова га мајстор берберин,"но отиђи ван града, ископај рупу у земљи и шапни тајну у рупу."
Дечак радосно прихвати овај савет и одмах се осећао много боље. Неколико недеља касније из рупе, у коју је ученик шапнуо своју тајну, израсте дрво, а чобани, докони, одсекоше гране за фруле. Али гле невоље, фруле су свирале само једну свирку, која је гласила: "У цара Тројана козије уши!" Ускоро и цар сазнаде за ту свирку, па посла по дечака и овај мораде да му призна. Цар поведе дечака са собом до изниклог дрвета, па сам направи фрулу од стабљике. Кад је засвирао, лепо су се чуле речи: " У цара Тројана козије уши ". Цар је тек тада схватио да је земља одала његову тајну, па је поштедео дечака, премда му никада више није дозволио да га брије.
ПРИЧА О ЏУНГЛИ
У време док је џунгла још била тиха и тајанствена, женка пантера по имену Багира често се дуго шетала прашумом. Једног јутра, за време шетње, Багира зачу дечији плач који је долазио са обале реке. Опрезно се приближила обали и....
-Па то је дечак! -узвикну изненађено.
Багира одлучи да дечака однесе вучици која је имала младунче. Хранила га је и бринула се о њему као да је њено.
Одушевљени што имају још једног члана породице, назваше га Могли.
Могли је сретно растао у џунгли и са свима се спријатељио а научио је и језик животиња.
Али џунгла је за Моглија крила многе опасности. Његове пријатеље је највише плашило присуство страшног тигра Шир Кана који је мрзео људе. Зато одлучише да Моглија од тада непрестано чува и штити медвед Балу.
Могли и Балу су проводили много времена заједно, играјући се у џунгли. Али медвед је стално осећао присуство тигра који је вребао у близини, и упозоравао је дечака да се нипошто не удаљава од њега.
Могли је био веома несташан и једног дана када је Балу заспао, зашао је сам дубље у прашуму. А Шир Кан је само то и чекао...На срећу, верни Балу стигао је на време да спасе дечака. Две животиње су се супроставиле једна другој у суровој борби. Управо тада поче страшно невреме. Гром удари у једно дрво и изазва пожар.
Да би помогао свом пријатељу Балуу, којег је тигар скоро победио, Могли запали неколико сувих грана и поче да тера тигра. Разјарена звер која се плашила ватре побеже у џунглу.
Медвед је схватио да више није могао да штити дечака. Следећег дана Балу одлучи да одведе дечака у једно село. Он је испрва био уплашен али убрзо се спријатељио са једном девојчицом и она га поведе ка колибама у селу.
За Моглија започе нови живот, али никад није заборавио своје пријатеље из џунгле који су му некад много помогли.
СО И СУНЂЕР
Магарац носио врећу соли. Кад је прелазио преко реке, оклизнуо се и пао у воду. Чим је устао и пошао осети да му је терет много лакши.
-Баш је добро, -рече магарац -увек ћу тако радити.
После неког времена магарац је опет прелазио преко реке. На леђима је носио велики нарамак сунђера. Он је помислио да опет олакша терет, па опет леже у воду. Али, кад устаде, тешком муком изађе на обалу.
(Лав Толстој)
РЂАВА ШАЛА
Било једно чобанче. Оно је мислило да сме лагати у шали, па стане једном викати: "Вуци! Вуци! Помагајте, људи!"
Кад су му други чобани дотрчали у помоћ, оно им се смејало како их је преварило.
Једанпут заиста дођу вуци, а оно опет стаде викати: "Вуци! Вуци! Помагајте, људи!"
Али му сад чобани нису дошли у помоћ јер су мислили да их опет вара. Вуци му нападну овце и многе покољу.
Ко једанпут слаже други пут му се не верује.
(Народна прича)
ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО
Пре много, много година живeо је цар који је изнад свега волео нову одећу. Сав свој новац он је трошио на то да се што се лепше обуче. Није бринуо за своје војнике, није марио за позориште, ни за лов, желео је само да пред људима носи стално нова одела. За сваки сат у току дана имао је ново одело. И као што се за владара обично каже да је на већању, тако се о њему говорило:
„Цар је у соби за облачење.“
У великом граду у коме је живео овај цар било је веома весело. Свакога дана долазило је много странаца. Једнога дана дођоше и две варалице које за себе рекоше да су ткачи и да могу изаткати тканину каква се само замислити може. Сем необичних боја и шара ова је тканина имала необичну особину – одело од ње начињено невидљиво је за сваког ко није способан за своју службу или је неопростиво глуп.
„О, то је одиста лепо одело!“, помисли цар, „ако га будем на себи имао, могао бих се уверити који људи у мом царству нису погодни за место које заузимају. А моћи ћу и разликовати паметне од глупих. Та ми се тканина мора одмах изаткати!“
И даде цар тој двојици варалица унапред много новца, с тим да одмах почну с радом.
Варалице одмах поставише два празна разбоја и почеше тобоже да раде. До касно у ноћ су тако ткали на празним разбојима и све тражили да им доносе најфинију свилу и најчистије злато, и све су то трпали у своју торбу.
„Баш бих желео да видим како напредује посао“, помислио је цар. Али му је било мало нелагодно на помисао да човек глуп или неспособан за своје звање неће моћи да види ту чудесну тканину. Био је уверен да се он за себе нема шта прибојавати, али ипак је одлучио да прво пошаље неког другог да види како ствари стоје. Читав град је већ знао какву ће чудотворну моћ имати та тканина и сви су нестрпљиво очекивали ко ће се од њихових суседа показати као глуп а ко недостојан свог положаја.
„Послаћу ја ткачима свог старог и поштеног министра“, одлучио је цар, „он ће најбоље да извади како иде са ткањем. Он је паметан и нико боље од њега не обавља своје дужности!“
И стари, честити министар уђе у одају где су оне две варалице ткале на празним разбојима.
„Боже драги!“, помисли стари министар и разгорачи очи. „Па ја ништа не видим!“ Али ништа не рече гласно.
Преваранти га замолише да приђе ближе, па га упиташе да ли му се свиђа шара и да ли су лепе боје. Они су показивали на празан разбој, а јадни стари министар, ма колико буљио очи, ништа није могао да види, јер ничега није ни било.
„Господе боже!“, помисли министар. „Да ја нисам глуп? Никада то нисам помислио. Али то нико не сме сазнати! Зар ја нисам дорастао за свој позив? Не, не, не смем им рећи да не видим тканину!“
„Па ви ништа не кажете!“, рече један од ткача.
„О, тканина је савршена, прекрасна! Шаре су изврсне, боје су дивне!“, одговори стари министар гледајући у разбој кроз своје наочаре. „Да, да, рећи ћу цару да ми се тканина изванредно допада!“
„Веома нам је мило!“, рекоше ткачи у глас и почеше набрајати боје и врсте шара своје тканине. Стари министар је пажљиво слушао како би то све могао поновити кад се врати у двор. Тако је и учинио. После овога варалице затражише још више новаца, још више свиле и још више злата. Рекли су да им то треба за ткање, а све су трпали у своје џепове. Ништа од свега тога није узето за ткање и они су и даље ткали, на празним разбојима. Мало затим цар посла још једног поштованог службеника да види како иде са ткањем и када ће тканина бити готова. Али и са тим службеником се догодило оно исто што и са министром. Он је гледао и гледао, али није видео ништа друго до празан разбој.
„Зар није дивна тканина?“, упиташе га варалице показујући му и објашњавајући непостојеће шаре.
„Глуп нисам“, помисли човек. „Значи да нисам дорастао за свој високи положај? Види, молим те! Ипак, не могу дозволити да други то примете!“ И човек поче да хвали тканину коју није видео и да уверава ткаче колико му се свиђају њихове прекрасне боје и предивне шаре.
„Да, да, то је заиста прекрасно!“, рекао је цару када се вратио у двор. Читав град је сада причао само о тој прекрасној тканини. Сада је и цар хтео да види ту тканину док је још на разбоју. У пратњи читаве свите, међу којима су била и она два стара службеника који су већ били тамо, цар је дошао оној двојици варалица и затекао их како из све снаге ткају, али ткају без потке и основе.
„Чаробно! Зар не?“, рекоше она два уважена службеника.
„Изволите, ваше величанство, погледајте какве су дивне шаре, какве дивне боје!“ и показаше на празне разбоје, јер су веровали да сви други виде ту тканину.
„Шта је ово?!“ помисли цар. „Ја ништа не видим! Па то је страшно! Та, ваљда нисам глуп? Или не заслужујем да будем цар? Па то би било најстрашније што би ме могло задесити!“
Није хтео да призна да ништа не види, па је тобоже задовољно клатио главом и, гледајући у празан разбој, понављао:
„О, баш је, баш је лепо! Одајем вам највише признање!“
Сви чланови цареве свите гледали су и гледали, али ни они ништа нису видели, но сви су говорили као и цар:
„Да, заиста је, заиста лепо!“
Почеше саветовати цару да се одмах на првој поворци која ће се ускоро одржати појави у одећи од те дивне тканине. Сви су били усхићени, од уста до уста је ишло: „Дивно! Чудесно! Величанствено!“ Обојицу варалица цар је одликовао орденом витешког крста и доделио им титулу ткачког витеза.
Целу ноћ уочи свечане поворке, преваранти нису спавали него су шили поред шеснаест и више упаљених свећа. Сви су могли да виде како се тобоже журе да заврше цареву одело. Скидали су са разбоја непостојећу тканину, у ваздуху су је, тобоже, секли великим маказама, шили су је иглама без конца и најзад су рекли:
„Ево, одело је готово!“
Цар приђе у пратњи својих најотменијих дворана, а варалице подигоше руке као да нешто држе и рекоше:
„Ево панталона! Ево капут! А ово је плашт! Све је лако као паучина! Човек би могао помислити да на телу нема ништа, али у томе и јесте права вредност овог одела!“
„Јесте!“ Заиста!“ потврдише сви дворани иако ништа нису видели.
„Хоћете ли сада, Ваше Величанство, бити тако љубазни да скинете своје старо одело!“ рекоше варалице. „Ново ћемо вам дати пред великим огледалом!“
Цар скиде са себе стару одећу и варалице почеше да му додају комад по комад нове одеће, а онда га ухватише око струка и почеше да му тобоже скуте намештају. Они тако послују око њега, а цар се пред огледалом само врти и окреће.
„Боже, како је дивно сашивено! Као саливено је!“ дивила се сва царева пратња. „Каква шара, какве боје! Изврсно одело!“
„Ваше Величанство, напољу већ чекају носачи са балдахином што ће га у поворци носити над вашом главом!“ саопшти командант параде. „Добро, добро, ја сам спреман!“ одговорио је цар. „Добро ми стоји, зар не?!“ И окрену се пред огледалом као да хоће да још једном пажљиво осмотри своју раскошну појаву. Коморници који су били задужени да му носе скуте подигли су их тобоже са пода и кренули за њим држећи руке у ваздуху и страхујући да се не би приметило да те скуте и не виде. И тако је цар ишао у поворци под дивним балдахином, а сав свет окупљен на улицама и прозорима говорио је:
„Боже, како је дивно то царево ново одело! Како су му дивни скути! Како му све лепо стоји!“
Нико није хтео да призна да ништа не види, јер би тиме признао да је глуп и да није дорастао својој дужности. Ниједно царево одело, до сада, није изазвало такво одушевљење у народу. Али, наједном, неко дете повиче:
„Гледајте, па он је го!“
„Ах, боже мој, тај недужни гласић!“ збрзао је уплашени отац, али већ истог тренутка се у гомили поче ширити шапат:
„Дете каже да је цар го! Цар је го!“
И одмах затим почеше да вичу сви у један глас:
„Цар је го!“
И цару би нелагодно, јер се и њему самом чинило да су поданици у праву, али помисли у себи: „Морам издржати у свечаној поворци до краја“ Па се усправи и настави да корача још достојанственије, а за њим и његови коморници чврсто држећи скуте његовог новог одела које није ни постојало.
(Андерсен)